Средовечни крсташи

Живот је у случају Ице Зајка начинио преседан. Нагодили су се лепо њих двојица да ће један другоме толерисати каприце све док у њиховом односу не буде превише формалности. Тачније, док год се буду држали подаље од испразних филозофија о тежини овоземаљскога постојања. Има томе већ ево четири и по деценије. Ица још држи реч. Живот је мало варао, додуше. Неслано се нашалио инфарктом пре три године, али су се измирили. Све је и даље за обојицу велика играрија. Сасвим озбиљна – неозбиљна ствар.

Ево о чему је заправо реч. На сва општеприхваћена правила људи је Зајко пристао, осим на једно. Одбио је да "одрасте". Одметнуо се духом у хајдучију и нема те силе која би га приволела да обузда дете у себи. Баталио је град, ратосиљао се урбаних добара и у Малој Иванчи, прељубници Авале и Космаја, саградио себи земљу Недођију.

Подређено уживању

Званично то је Клуб за хоби и рекреацију. Незванично – једна велика играоница за давно пунолетну дечурлију.

Дочекује нас Бане Обрадовић, Ицин пријатељ, десна рука, сабрат у неодрастању. Петар Пан је тренутно окупиран својим играчкама у хангару, доле, нешто ниже на имању.

– Идеја за отварањем овако чега је и била да створимо једно место, затвореног типа, на којем ћемо сви слободно моћи да будемо дечаци. Да се играмо, дословно. Има ту свачега и за наше даме и децу, али су ипак мале-велике тате овде у минималној предности – вели Бане, руком описујући круг над неколико хектара материјализованих детињих маштарија.

Базени, тобогани, трамболине, терени за свакојаке спортове, маунт-бајкови, крос мотори, мотори на четири точка, стазе и богазе рађене наменски за њих. Клупска кућица са рестораном. Кафе бар. Чак и мали зоолошки врт. Речју, све оно што би одрасли радо забранили деци, а дозволили себи, подаље од очију деце и изнуђених придика.

– Видиш, све је подређено уживању. Овде је сачувано све оно на шта су неки заборавили да носе у себи или нису имали где да га пронађу верујући да им више не припада. Циљ нам је да људи овде подетиње. Да се заиста друже неоптерећени темпом живота који воде док не прекораче ову капију. Није на нама да им то дозволимо или не. Трудимо се да створимо амбијент у којем ће они себи дозволити да раде оно што заиста желе – да се играју. У најчистијем значењу те речи.

Слушајући Банета и склапајући слику од његових речи некако се одметну, у најмању руку, чудна примисао: успешан и крут бизнисмен, након тешке пословне недеље, раздрљене кравате и распасане кошуље седи сав мусав у песку са све кофицом и лопатицом...

Наравно, далеко је све ово од тога. Под играњем се овде подразумева опуштеност, спонтаност и уживање у ситницама које живот значе али их неке животне доби једноставно заборављају, ваљада мислећи да уз њих губе важност. Зајко је жива негација таквог убеђења.

Човек који је добар део свог досадашњег живота поклонио Канади. Човек који је доскора водио више него успешну туристичку агенцију. Човек који за разлику од многих печалбара није отворио кафану прозаично-патриотског имена и тиме се одужио родном крају, већ је од свог хобија успешно сплео живот, све је само не-неозбиљан.

У ствари, неозбиљан је он. Само што је томе предан до граница уметности па у томе више нема импровизације. Доколица и јесте наша аутохтона сорта и зашто од ње не направити бренд.

– Дођите, дођите да видите ово – ничег сем детиње наивности нема у његовом гласу док нас нестрпљиво води ка оном, поменутом, хангару у дну имања.

– Ово су моји мезимци – вели подижући роло врата.

Без травара и лекара

А у хангару... аутомобили, џипови, багији, авиони, хеликоптери, глисери... Модели. Што би народ рекао – на даљинско управљање. С тим што ова мала чудовишта иду на гориво и то брзином од 40 до 150 километара на сат. Ове "играчкице" су у ствари и највећи куриозитет и атракција овог клуба. И Зајкова највећа пасија. Нека прекоокеанска клица којој ни Иванча нема травара нит лекара. 

– Овај "мерцедес" развија и до 150 километара на идеално равној површини. А овог сам лепотана данас покушао да дигнем у небо, али... Три године није паљен, а креснуо је к’о мина. Полетеће, има времена – сав поносан се Ица растрчао међу својим мезимцима. Још мирише свеж асфалт на писти која је пре неколико дана завршена. Крај ње је и језерце за глисере. И џомбаста стаза за мале нитро теренце.

– Све је ово на услузи члановима нашег клуба. Могу да изнајме, могу и да их купе... Имају код нас обезбеђен паркинг простор и одржавање. Њихово је само да уживају. Планирамо да ступимо у контакт са сличним клубовима по иностранству и покушамо чак да организујемо и трке. Замисли само, као у формули: Велика награда Мале Иванче – збори гранајући се у темама.