ЦРВЕНА ЛИНИЈА

Сви који су мислили да је предускршње усвајање једностране сребреничке декларације у Скупштини Србије врхунац неодговорности актуелне власти још једном су се преварили. Наиме, дефинитивно су чак и од те мучне скупштинске дебате још мучнији били покушаји накнадног „вађења” и „контроле штете” којима данима присуствујемо.

Први и вероватно најнеукуснији гест у том правцу било је тобоже „хитно” (одмах сутрадан?!) покретање питања декларације о осуди злочина над Србима, чиме су, заправо, српске жртве у последњем балканском рату двоструко понижене и деградиране. Најпре тиме што су безразложно изостављене у Декларацији о Сребреници, а онда и тиме што се српска скупштина удостојила да их се сети тек када се појавила потреба за овом „утешном” декларацијом, не би ли се тако некако у јавности амортизовао негативан ефекат због усвајања оне прве. Разуме се, таква накнадна алиби-декларација о осуди (и) српских жртава никога у свету не занима већ има искључиво унутрашњополитички ефекат и представља тек неку врсту смоквиног листа за владајућу коалицију.

Ништа боља није била ни навијачка сеанса Бориса Тадића на утакмици Партизан–Макаби, где су увек спремне камере РТС-а свако мало хватале председника у спонтаном загрљају или раздраганом чаврљању са премијером РС Милорадом Додиком. Идеја је, очито, била да се демонстрира како односи између Србије и Српске нису нимало нарушени након усвајања ове декларације и да су ту и даље у питању „два тела, а једна душа”. У овом тренутку није јасно шта је то Милорад Додик добио заузврат због ове јавне опроснице Тадићу и колико ће она уопште уродити плодом са једне и друге стране Дрине.

Једно је злочин, чије праве димензије треба истражити а кривце казнити, а нешто друго је његова политичка злоупотреба. А нешто треће бесмислени национални мазохизам и самопонижење. Прва истраживања показују да је српско јавно мњење боље од тзв. политичке елите препознало разлику између неопходне осуде злочина и његове политичке инструментализације. Малтене до последњег тренутка у владајућој коалицији су веровали да ће у причу о декларацији увући и напредњаке и ЛДП (на радикале и ДСС нико није ни рачунао). Али Николић и Јовановић су се на крају извукли, сваки са својим разлозима и својом рачуницом, и оставили Тадића да сам куса врућу кашу, једва намичући чак и просту скупштинску већину за нешто што је, према председниковој најави од пре три месеца, требало да буде „израз најширег националног консензуса”.

Званични Брисел и Вашингтон су, додуше, млако похвалили потез српске скупштине. А вероватно су тако нешто претходно и обећали српским колегама. Њихови медији, разуме се, нису имали такву обавезу. А ни стрпљења, ни интереса, ни воље да својој публици потанко тумаче хашку правну софистику, по којој Србија, додуше, „није крива”, али „није учинила све да спречи” злочин у Сребреници. Зато су њихови извештаји и реакције на српску декларацију били колико једнострани толико и очекивани. „Србија се извињава за сребренички масакр”, „Српски парламент осудио убиство 8.000 Муслимана у источној Босни” били су најчешћи наслови, након којих је, по правилу, ишло подсећање на догађаје из 1995. које је, очекивано, било апсолутно у знаку „званичне” бошњачке верзије, коју су почетком прошле године бошњачки и албански лобисти на челу са Јелком Кацином провукли и кроз европски парламент.

Из угла просечног западног медијског конзумента, као и из визуре европске политичке и медијске елите, ствари су мање-више недвосмислене: Срби, додуше, „босански” Срби, али то је углавном исто, под командом Ратка Младића и Слободана Милошевића (и то је углавном исто) починили су геноцид у Сребреници и сада је Србија преузела одговорност за тај злочин и извинила се жртвама, али га из унутрашњополитичких разлога још увек није и сасвим експлицитно квалификовала као „геноцид”.

Србија у свом односу према ЕУ данас неодољиво подсећа на заљубљеног женика који је изабраници свога срца унапред поклонио све (имање, новац, углед, породично наследство), а заузврат добио само неодређена обећања – и покоји пољубац у чело. И сад зависи од њене добре воље и мрвица њене милостиње.

Закључно са овом сребреничком декларацијом, претходно усвојеним Статутом Војводине и најављеном продајом „Телекома” (а то, заправо, и нису толико одвојене ствари као што се на први поглед чини) ова влада је прешла многе „црвене линије”. И ту, бојим се, више никакво вађење и никакав „кризни пи-ар”, нити медијско ходочашћење по српским манастирима и стратиштима не може помоћи. Па све и да, рецимо, Партизан са Борисом Тадићем на трибинама на крају постане првак Европе. А заузврат смо добили, у најбољем случају, само покоји благонаклон дипломатски смешак, а у најгорем циничне коментаре, попут оних Јелка Кацина и Дорис Пак, наших знаменитих „европских известилаца”.