Све што им треба је љубав

Беч – Ана Круна (20) студира Пољопривредни факултет у Земуну, јер сматра да ће се стручњаци тог профила бити најпотребнији Европи. „Храна и лекови ће увек бити неопходни”, каже ова девојка. У хранитељској породици је од 12. године. Усвојила је учитељица од које је учила прва слова и каже да ће вероватно у будућности и она усвојити дете.

Кристијан Живковић (18) свира класичну хармонику и већ ниже међународне успехе. Иако је Беч град музике, неће ту студирати, јер каже да би изгубио годину дана учећи немачки језик, а нема времена за губљење. Пошто је рођен у Италији и зна италијански, идуће године ће да конкурише на академији у Риму. У хранитељској породици је дуже од 10 година. Питамо га за кога су Моцарт кугле. „За маму, заправо маћеху, али ја је зовем мама”, одговара. Вели и да напишемо да нема девојку, уз општи смех и гуркање у аутобусу, а онда озбиљним гласом прича да му је тренутно највећа животна жеља да купи хармонику „скандали 58”, која кошта 10.000 евра, а потребна му је ради усавршавања.

Ана и Кристијан били су део групе од 40 младих без родитељског старања из Београда, Ниша, Крушевца, Неготина и Сремских Карловаца који су у оквиру пројекта „Путујмо у Европу” потпредседника владе Божидара Ђелића три дана боравили у главном граду Аустрије. Захваљујући бројним спонзорима, успели су да обиђу седам од 100 музеја колико их има у Бечу, видели су изложбу Ендија Ворхола, у „Кући музике” на симулатору дириговали Бечком филхармонијом, а авионом којим су се упутили ка ЕУ управљао је Ники Лауда лично. Добили су и џепарац који је углавном потрошен у шопингу и лудим вожњама у забавном парку „Пратер”.

Са речима Радослава Обрадовића, који је већ 14 година васпитач у Дечјем селу у Сремској Каменици, слажу се сви наставници – основни критеријум за избор деце био је да пут Беча крену – најбољи, они који су то заслужили својим понашањем у установи, односом према другој деци и оценама у књижици. Већини је ово био први одлазак у иностранство и први лет авионом.

Јелена Јанковић (16) из Дечјег села каже да јој се допало што град има много музеја. Она планира да буде модни креатор. Њен много брбљивији друг Слободан Мировић објашњава нам да је рођен истог дана када и Хитлер и Лењин, а да је име добио по бившем председнику Србије. И студент је и средњошколац – учи соло певање у средњој музичка школи и свира фагот у Филхармонији младих, а истовремено студира другу годину Природно-математичког факултета у Новом Саду. Будући менаџер у туризму у Дечјем селу је већ 10 година, а живи у кући број један са двојицом браће. Један су другом „до ушију” – 16, 18 и 20 година.

– Имам ту привилегију да сам сам у соби, вероватно зато што сам најстарији – каже Слободан уз осмех, објашњавајући да у Дечјем селу има 13 кућа, да живе од 3.000 динара месечно и да уз овај џепарац сва деца имају и стипендије.

Већина девојака из овог „села” неће да прича за новине, али нам ипак кажу да им је боље овде него у хранитељским породицама, да је било разних лоших искустава и с медијима и с породицама кроз које су прошле. Из Дечјег села се обично одлази када се заврши школовање или после удаје. Питамо их да ли има љубави. Углас одговарају да тога нема, јер су у Дечјем селу сви као браће и сестре.

Горица Миленковић, социјални радник из Дома за децу без родитељског старања „Јефимија” из Крушевца у Беч, пошла је са петоро деце. С поносом каже да су се на педагошком већу договорили да младима препусте да они сами на њиховом парламенту одаберу ко заслужује ову награду.(/slika2)

– У дому је четрдесет троје деце и педесеторо на интернатском смештају. Углавном су то деца сиромашних родитеља, а многи остају и по 15, 16 година. Имамо и доста оних који не желе да иду у хранитељске породице, навикли су се на наш колектив – прича Горица и додаје да се деца јављају када једном оду, а већина остаје у Крушевцу и ту заснива породицу.

Владан Стојановић (19) штићеник је овог дома већ девет година. Каже да су му родитељи разведени и да су га овде лепо прихватили и омогућили му све оно што мајка није могла. Ово му је прво путовање у Беч и објашњава да нешто овако лепо никада није видео. „Чистије је, грађевине су лепше, једино су људи хладнији него у Србији”, каже. Планира да оде у Шведску, тамо има ујака који дуго ради, а ако му то не успе, наставиће школовање.

Миљана Илић из Неготина учи за пекара, а у дому је са три сестре и братом. Први јој је пут у иностранству, а ово наградно путовање освојила је и њена сестра. Питамо је на одласку шта је купила, а она одговара да је уз поклоне за најближе, половину новца сачувала за прославу пунолетства идућег месеца.

Иако је већина младих пут Србије понела слаткише, двојица момака су се вратила са казном – због преласка преко пешачког прелаза на црвено светло. Пошто полицајци нису успели да испишу српска имена, казну је буквално исписао њихов друг. Упознавање са строгим правилима ЕУ коштало је 14 евра, а полицајци су им на растанку уз осмех рекли: " И ово вам је успомена из Беча ”