Воли Чика-Јову Змаја

„Тихо, молим вас, одлетеће!”, шапнуо је брадати дугајлија са двогледом младом пару који се, бучно разговарајући, зауставио крај дрвета из чије је крошње дотле неометано допирао цвркут. Одмах су га препознали: „Па, то је Тимоти Бајфорд!”.

Аутор култних дечјих телевизијских серија „Невен”, „Полетарац” и „Бабино унуче” отпоздравио им је својим чувеним осмехом „од ува до ува” и наставио са омиљеним хобијем. Посматрање птица (bird watching) у Енглеској је, где је Бајфорд рођен, веома популарно, али у Србији је и даље реткост, па није чудно што је Бањичка шума на Вождовцу стекла надимак „Бајфордова” по човеку који већ годинама проучава њене пернате житеље.

Није га, међутим, љубав према птицама довела у Београд пре готово четири деценије.

– У то време сам режирао документарне филмове за дечји програм Британске јавне телевизије (Би-Би-Си) и уместо да будем пресрећан што имам посао о каквом су многи могли само да маштају, осећао сам да ме спутавају крута правила, да немам пуну стваралачку слободу и не могу да правим емисије по сопственој идеји и осећању. Онда су ме послали да урадим једну емисију у копродукцији са Телевизијом Београд. Искуство је било сјајно. Схватио сам да овде могу да остварим своје жеље, да постанем самостални аутор какав у Енглеској нисам успео – приповеда Бајфорд на изврсном српском, са благим наговештајима свог матерњег језика.

Тако је, у својој тридесетој, Тими решио да постане Београђанин. Одлуку је учврстила љубав према Људмили Мили Станојевић (била је драматург на Телевизији Београд) која му је постала не само брачна партнерка, већ и партнер у стварању многих незаборавних серија за децу.

– „Невен” је настао 1973, а замислили смо га као неку врсту колажа краћих песама, рецитација и скечева за децу инспирисаних радовима Јове Јовановића Змаја, а по угледу на популарне енглеске мјузикле и комедије Чарлија Чаплина и Бастера Китона. Тек кад сам у новосадској Матици Српској видео оригиналне примерке чика-Јовиног часописа „Невен” схватио сам какво је то богатство речи и слика: та машта, памет и духовитост и после једног века делују свеже и занимљиво! Да бих боље ушао у дух језика почео сам тада да учим и ћирилицу.

Емисије смо снимали у Новом Саду. Екипа је била изузетна, сваки члан се трудио да да све од себе. Живели смо као породица два месеца у хотелу, радили, дружили се… Са великим симпатијама се сећам тих дана. После првих 13 црно-белих епизода, које су доживеле невероватан успех и код гледалаца и код критике, уследило је још 13 у боји. Тада су, међутим, почеле и прве невоље: на сопственој кожи сам схватио зашто овде није добро превише се истицати.

Серија је недавно издата и на ДВД, што ми је веома драго, али, на жалост, од тога немам материјалне користи, јер РТС не поштује моја ауторска права – наводи наш саговорник.

Љути га недисциплина

Бајфорд, који је пре неколико година стекао наше држављанство, као „Србин енглеског порекла”, имао је прилике да уз све врлине живота у новој домовини, од којих посебно цени балканску опуштеност, спонтаност и умеће уживања у свакодневним ситницама, упозна и ону „тамну страну” овдашњег менталитета.

– Више пута ми се дешавало да ми сарадници кажу „Не може то тако, није ти ово Би-Би-Си, ово је Балкан!”, али нисам прихватао такве одговоре, убеђивао сам их да то што тражим ни овде није немогуће. Шта ми је још сметало? Па, недисциплина, неодговорност, кашњење. Никад нисам разумео ни толерисао понашање у стилу „лако ћемо” (зато су ме, мало у шали, мало у збиљи, колеге прозвале „гонич робова”). Навикао сам да у Енглеској глумац већ на прву пробу дође сасвим спреман, јер ако не задовољи, одмах има ко да га замени. Овде је мало глумаца, па су размажени, касне, не науче текст, импровизују и тамо где је то недопустиво: на пример, у емисији за децу кажу нетачне податке, да малишани погрешно науче! – љути се Бајфорд.

Зато је, каже, у емисијама образовног карактера уместо глумаца ангажовао стручњаке из одређених области, који увек знају о чему говоре и не праве чињеничне грешке. Тако је било и у награђиваној серији „Полетарац”, 1980. проглашеној на Међународном фестивалу у Минхену за најбољу дечју емисију на свету и овенчаној истим признањем које је, деценију раније, добила „Улица Сезам”.

Или, најсвежији пример: Бајфорд је одабрао пијанисту Ивана Тасовца да „глуми” Бетовена у серији предавања о великим композиторима, под називом „Музика – храна љубави”, у Дечјем културном центру Београда, а у новој серији прича о чувеним ликовним уметницима „Сликање – тиха поезија”, Матиса ће представити сликар Циле Маринковић.

Радост у сто слика

– Покушавам да избегнем све оно што ми смета, што ме спутава и нервира. То је, поред осталог, и разлог што више не радим за овдашњу телевизију: режисер највише времена и живаца утроши на разне глупости. Осим тога, не волим да се понављам, већ да пробам нешто ново. Преводим са енглеског, пишем... – наводи Бајфорд.

Објавио је трилогију на енглеском „Аутопортрет”, сад довршава и праву аутобиографију, а љубав према раду са децом остварује учећи их енглеском језику кроз игру и забаву, као и сарадњом на програмима Дечјег културног центра Београда где је, каже, наишао на велико разумевање и подршку.

Најновији резултат ове сарадње, али и доказ његове свестраности и талента, јесте изложба фотографија „Радост у 100 слика” које је Бајфорд снимио као учесник „Радости Европе” у протекле две године. Изложбом је обележен двоструки јубилеј – пола века ауторове уметничке каријере и 40 година поменутог међународног дечјег фестивала.

(/slika2)Зашто Срби не воле школу

„Наш” Енглез који је, практично, цео радни век посветио најмлађима, међутим, нема баш лепо мишљење о овдашњем школском систему, нарочито кад га упореди са британским.

– Као дете сам заиста волео школу, јер ми је било занимљиво, имали смо довољно времена и за учење, и за дружење, и за друге активности као што су музика, спорт, драма… А наставници су се трудили да науче ђаке како самостално да мисле и развијамо своју памет и своје посебне таленте. Овде, међутим, не постоји „школски живот” већ се ради по сменама као у фабрици, нема оног осећања припадности, присности и заједништва, учи се за оцене.

Познајем много ученика који не воле школу, несрећни су у њој и иду на наставу уз осећање страха или стреса. Зашто? Зато што им је досадно, од њих се најчешће тражи да уче напамет чињенице које би, иначе, лако могли да пронађу у књигама или на интернету, напорно им је јер су свакодневно под притиском многобројних домаћих задатака, усмених и писмених испитивања.

Мудра је особа која зна колико је важније бити него имати. Свака бубалица може имати знање, али не може свако бити оно што стварно јесте, уместо онога што одрасли мисле да треба да буде. Улога школе је, пре свега, да помогне детету да открије своје праве жеље и могућности, јер само тако ће оно моћи да пружи све од себе – сматра Бајфорд.
 

.................................

Новопечени деда

У његовим емисијама су уживала деца која сад и сама имају децу, па и унуке, а однедавно је и Бајфорд најзад постао деда: његов најстарији син Џастин (из брака са Енглескињом Џени), инспектор у лондонској полицији, добио је 28. фебруара кћи Калину.

Синови из другог брака, са Милом Станојевић, одрастали су у Београду, да би се деведесетих отиснули у свет. Старији Андреа (звани Енди) тада је био на другој години медицине, а млађи Јован је тек уписао права. Завршили су студије у Енглеској, магистрирали и докторирали, сад су тамо обојица професори универзитета. Андреа предаје руску књижевност у Оксфорду, а имењак чика-Јове Змаја социјалну психологију у Нотингаму. „Од њих сам научио да деца воле брз темпо и кратке кадрове који држе пажњу”, каже Бајфорд.

Зорицом Живановић је ожењен 11 година. Живе у једној мирној улици на Звездари, у малом стану препуном књига, чији су посебан украс две слике Мирсада Бербера, његовог најдражег сликара. Прву је, каже Бајфорд, добио од Сарајевске телевизије кад је завршио снимање серије „Недељни забавник”, а другу му је поклонио сам аутор.

Од несуђеног пилота до режисера

Тимоти Џон Бајфорд је рођен јула 1941. у месташцу Фординг Бриџ у покрајини Хемпшир, и детињство је провео на очевој фарми уз две старије сестре и млађег брата. Још као дете је, упркос строгом васпитању, показао одлучност да ради оно што жели, па је породица касније без много чуђења (и тек помало негодовања) прихватила његову одлуку да се бави позориштем. „И моје сестре су направиле каријеру далеко од куће, само је најмлађи брат остао на имању уз родитеље, због чега је маму до краја живота гризла савест”, прича Бајфорд.

Он сам је, каже, у почетку хтео да постане учитељ, па ратни пилот, па свештеник… али се онда заљубио у театар, искалио као инспицијент у локалним позориштима, студирао на Централној школи за говор и драму у Лондону и најзад 1966. запослио као редитељ на Би-Би-Сију.

За београдску телевизију је снимао „Невен” 1973, па „Бабино унуче” 1976. и „Полетарац” 1979, а од 1981. до 1983. је у Сарајеву радио на „Недељном забавнику” (прве две сезоне серију су водили Сеид Мемић Вајта и Русмир Агачевић Рус, а треће Славко Штимац и Зијах Соколовић) и на „Нотној сваштари”. Онда је годину дана провео у Енглеској, па се после тога вратио у Београд, овај пут, тврди, заувек.

Каријеру на телевизији је наставио сценаријем за квиз „Питам се, питам се” и за еколошку емисију „Трагом птице додо” крајем осамдесетих, да би је окончао емисијом „Отвори прозор” почетком деведесетих. Од 2006. године сарађује са Дечјим културним центром у Београду. Поред плодотворног драматуршког и редитељског рада (поменимо још и серију „Освајање среће”), окушао се и као глумац („Хало, такси”, „Нешто између”…).