Дар свакодневице

Ту прилику нисам смео да пропустим. У хотелу, у којем се иначе традиционално окупљају колекционари, прошлог четвртка отворена је продајна изложба украдених предмета. Ево прилике, помислио сам, да коначно супрузи приредим изненађење и обезбедим нам јединствен провод. Посетити изложбу мазнутих предмета... е, то је већ културни догађај прве категорије, прави дар свакодневице.

Дотерамо се нас двоје као да идемо на отварање нове зграде Опере, све цакли на нама. Љубазни организатори изложбе узму нам 500 динара и тутну нам у руке каталог изложених предмета, на чијем би дизајну могле да позавиде све светске јувелирске куће.

Пажњу нам најпре привуче контејнер који је блистао од чистоће. Отворим каталог и нађем његов "педигре" под бројем 8: "Уклоњен је из Улице Стевана Опачића. Био је последњи тренутак за његово спасење, јер су грађани тамо бацали све и свашта. Уместо да буде напуњен отпадом, људи су бацали љубавна писма, дечје играчке, дедин штап, татин џепни сат, судијску пиштаљку, све што је чинило успомену на нешто и на некога. Сада га нудимо за решавање стамбеног питања младог брачног пара. Стиснути у њему једно поред другог, лакше ће решити све животне невоље. Цена 10.000 динара. Власник контејнера спреман на сваки договор".

У следећој просторији бејаше изложена дечја клацкалица, украдена из неког паркића. Брзо прелистам каталог и испод фотографије клацкалице прочитам објашњење: "Будући да је изгубила сврху постојања, морала је да буде украдена из Блока 45. Уместо деце на њој су се највише клацкали чланови скупштине станара, неверна супруга и покварени муж, чланови више странака који су становали у овом насељу. Цена 3.000 динара. Уколико би за куповину био заинтересован неко из владајуће коалиције, постоји могућност продаје на рате".

Пођосмо даље и нађосмо смо се у медицинском одељењу ове изложбе. Најпре налетесмо на угланцане кломпе.

"Узете из ормара медицинске сестре. Док их је користила била је виша од свих запослених у дому здравља. То јој је давало илузију и да је најпаметнија, па је особљу држала предавања о свему и свачему. Морао ју је неко спустити на земљу. Ко жели да буде најпаметнији у свом окружењу и порасте за пет центиметара добиће их за 4.000 динара. Нема ценкања", писало је у каталогу.

На три метра од изложених кломпи, на издигнутом постољу, као да је реч о бисти значајне личности, био је постављен клима-уређај. Зар и тога има на овом месту? Нестрпљив, почех у магновењу да у каталогу тражим историјат тог уређаја. И одахнух кад га угледах. Тамо је писало: "Однет из здравствене станице на радост пацијената. Док су се они на овим врућинама кували у ходницима чекајући да буду прозвани, лекари и друго особље су се окупљали у ординацији са клима-уређајем. Причи никад краја. Њима је било пријатно унутра. Испијале су се кафе, славили рођендани деце, слушале јадиковке најстарије докторке која је имала проблеме са пробавом. За такав угођај посебна је и цена – 25.000 динара. У цену урачуната и монтажа".

Прошетасмо још мало по овом одељењу, где угледасмо изложену комплетну стоматолошку опрему, даске са ве-цеа, клозетску шољу, али не и писоар Марсела Дишана, хидрантска црева, убрусе, па и пластичне чаше. Повукох жену за руку и уђосмо у гробљанско одељење. Тамо угледасмо украдене свеће, кандила, вазе... Моју пажњу привукоше изложена два златна зуба. Жена ми ишчупа из руке каталог и брзо, под бројем 35, нађе информацију: "Не, нису из нацистичких логора. Ово су зуби покојника узети из гробнице на парцели 29 на Новом гробљу. Та два зуба су била највећа опасност за породицу покојника. Док их није уградио у вилицу, сви његови укућани имали су довољно хране и нико се ни на шта није жалио. Кад су му кварњаци испали из десних, наместио је ту двојицу изелица. Створен је нови Гаргантуа који је јео дању, ноћу, празнио фрижидер и замрзивач и није излазио из тоалета. Укућанима ништа није остајало за јело. Почели су да обољевају. Били су права страшила. Она два златњака као да су тражила још и још... О, како је свима лакнуло кад је том човеку престало срце да куца. Отворила су се врата раја његовој породици. Чим је сахрањен све је враћено у нормалу. Као раритет златњаци се нуде заинтересованима за само 18.000 динара".

Примицали смо се излазу. Ипак, морали смо да прођемо кроз водоводско одељење. Тамо је било изложено мноштво поклопаца са шахтова који су, окачени на зидове, изгледали као штитови средњовековних витезова. Украдени су из разних делова престонице. И цене су им биле различите. Канализациони поклопац, који је био новијег датума, као да се нечим дичио, само што није полетео са зида. "Принуђен сам на продају поклопца из финансијских разлога, иначе се никада не бих одвојио од њега. Скинуо сам га испред улаза у нашу зграду, увече, не знајући да ће ми у посету доћи ташта. Упала је у њега и поломила ногу. Срећом, остала је жива, али нам није три месеца улазила у кућу. Моји најсрећнији дани! Ја, моја жена и наша деца живели смо у љубави и слози. Зато се тешка срца и одричем ове драге успомене, па јој је и цена срчана – 50.000 динара".

На зиду, изнад излаза, писало је великим словима: "Ову јединствену манифестацију умногоме су помогли госпођа Беда и господин Сиротан, из познате фамилије Друштво, и организатори им на томе најлепше захваљују".