„Суперсудија” на оптуженичкој клупи

Одговорни за масовна убиства су осуђени, жртве су рехабилитоване, а њихова родбина обештећена у процесима који су стварност и историју ускладили са истином. Такав поредак жели већина на кугли земаљској, али се његовом остварењу најупадљивије посветио шпански судија Балтасар Гарсон (54) који би због такве преданости ускоро могао да остане без посла.

Истакао се у борби против тероризма, корупције, организованог криминала, злочина против човечности, кршења интернационалних норми, али је таквим поступцима поделио и домовину и свет око чињеница. По једнима, он подстиче правду. Други га доживљавају као пионира новог хаоса. Трећима је хвале вредан, а безнадежан случај. Неутрални га виде као „суперсудију” или као „случај” који шири недоумице ко смо и шта бисмо.

Тренутно су против њега у отаџбини покренути судски процеси који га понајвише оптужују да је „прекорачио надлежности” одобрењем да се истраже масовне гробнице више од 100.000 жртава шпанског грађанског рата (1936–1939) и потоње диктатуре Франсиска Франка (поживелог до новембра 1975) Не помаже му, засад, ни то што му у прилог иду, уз изјаве родбине масакрираних, сведочанства Хемингвеја, Пикаса, Орвела, као и актуелни наступи редитеља Педра Алмодовара.

Надлежне му колеге прихватиле су, наиме, да размотре тужбе десничарских организација да Гарсон својим радњама подрива Закон о амнестији који је 1977. донет у циљу транзиције ка демократији, с надом у национално помирење. Демократија је, међутим, у Шпанији брже напредовала, такорећи до симбола глобалних промена, од мирења.

Најновији догађаји показују да грађански рат још траје, констатују хроничари. „Иронија је своје врсте да ће Гарсон бити једини који одговара за франкистичке злочине”, и то зато што инсистира да се они расветле и казне, речи су Емилија Силве, шефа шпанског Удружења за обнову историјског сећања, које је пренео лондонски „Гардијан”, на шта се надовезује земљачки му „Економист” слутњом да се „у гробу Франко задовољно смешка”.

Гарсон верује у своје. Аргументи су на мојој страни, поручује.

Подршка му је све шира. Разумевање за њега као и поверење у објективност правосуђа исказује и шпански премијер Хосе Луис Родригес Сапатеро. У прилог му наступају многе организације за људска права, међу којима и Амнести интернешенел.

Више од хиљаду Гарсонових подржавалаца испунило је, пре неки дан, ограничени простор мадридског Медицинског факултета. Један од сазивача скупа, синдикалиста Кандидо Мендес је, извештава „Паис”, изразио изненађење што судију „туже организације које би требало да буду проглашене за илегалне”.

Заједничка декларација демонстраната истиче незадовољство што се постављају препреке „које би онемогућиле и нирнбершки процес против нациста”. Посредством портпаролке Марије Долорес де Коспедал, опозициона Народњачка партија је потпору Гарсону оценила као „напад на независност судства”.

Полемика се наставља. И шири се. Подршка Гарсону се протеже од „Њујорк тајмса” до европских медија и аргентинских активиста за људска права који подсећају да је издејствовао да се један од кршилаца људских права, из времена буеносајреске војне хунте (1976–1983) изручи Шпанији где издржава максималну, 30-годишњу, робију.

Гарсон је, иначе, унео подоста „унезверености” у елитне глобалне кругове. Захтевао је истраге и против шест чланова администрације Џорџа Буша због тортуре затвореника, а и против легендарног Хенрија Кисинџера за допринос пучу (1973) у Чилеу. По Гарсоновој иницијативи је у британском притвору задражан чилеански диктатор Аугусто Пиноче, али је као један некадашњих главних лондонских савезника послат у Сантијаго где је умро пре заслуженог судског кажњавања.

Водио је истраге и против баскијских насилних сепаратиста (ЕТА) и против Осаме бин Ладена и против (садашњег италијанског премијера) Силвија Берлусконија и против шпанских веза с руском мафијом… Замерали су му и да је склон левичарима у њиховом надметању с десницом, али је својим истрагама, кажу, допринео одласку (1996) шпанских социјалдемократа с власти.

Настојао је, у целини узев, знатно више него што је успевао. То, чини ми се, није већи пех од оног који су широм света приређивали актери са личним и корпоративним профитирањем на колективном па и општем губитку.

Гарсон је, у најкраћем, симбол успешности неуспеха, што поприлично оповргава важеће правило да „ништа не успева као успех”. Ако и лично плати астрономски цех за такво оспоравање, остаће уважен као експериментатор за умањење раскола између озваничене правде и пожељне а недосегнуте опште правичности. Као Шпанац уверава, другим речима, да ничија недела, па ни сопствена, не смеју да се третирају, како бисмо овде рекли, као „шпанска села”.

Момчило Пантелић