Могу ли странке да верују пребезима

Долазак Владимира Цвијана у Српску напредну странку Србије неће битно утицати на рејтинг ни напредњака, ни Демократске странке, сагласни су политички аналитичари, али извесно је да СНС већ има одређену корист од овог трансфера – велику медијску пажњу. ДС, како наводе саговорници „Политике”, неће имати неку посебну штету, као што је није имао ни у случају претходног „прелета” Горана Кнежевића из Зрењанина.

Друго питање је, међутим, колико ће напредњаци моћи да верују људима који су стигли из туђих редова, односно колико се уопште у било којој странци верује „дођошима”. Цвијан, додуше, није био члан ДС-а, а на конференцији за новинаре је рекао да му је учлањење у СНС први страначки ангажман. У Г17 плус, пак, кажу да је био њихов члан до 2004. године (звездарски одбор), што у СНС-у јуче нису желели да коментаришу. Може ли, дакле, на такозваним „прелетачима” да се гради инфраструктура и политика једне нове странке?

Дејан Вук Станковић оцењује да они који прелазе из других табора нису једини на којима СНС гради своју будућу политику нити су ти преласци толико бројни. „Ти људи су у центру пажње више због самих прелазака и због ’политичког рата’ који СНС води против ДС практично свакодневно него због очекивања да ће странка градити своју политику на њима. Не зна се да ли ће напредњаци после следећих избора освојити власт или каква ће места ти нови људи заузети ако се то догоди. Претпостављам да имају нека обећања, неке гаранције, али прво да СНС дође на власт па да видимо какву ће политику водити и с којим људима...”, каже Станковић.

Према његовим речима, нови кадрови сигурно ће бити одговорни за неке сегменте политике, али „у свим странкама највише зависи од најужег руководства, а колико ја видим свим тим људима се не нуди нека партиципација у најужим руководствима”.

Када је реч о гаранцијама за лојалност новој странци – апсолутних гаранција никада нема, додаје он. То је ствар међусобних интереса и док год буде постојала размена користи између њих, они ће се вероватно добро уклапати. „Они траже нову шансу да се огледају у политици, а странка има интерес да људе са знањем и искуством укључи у своје, можда не прве, али важне редове. Овде је гаранција омеђена међусобном разменом користи. Не верујем да странке од њих или од било кога очекују апсолутну лојалност нити то било ко од било кога у овом свету може да очекује”, истиче Станковић.

Мотиви за преласке из странке у странку су различити од случаја до случаја, слажу се наши саговорници. Истраживач у Институту за политичке студије Миодраг Радојевић каже да се у неким случајевима може радити о простом лукративном интересу, „а у неким случајевима, бар како смо то могли да чујемо, реч је о некој врсти потребе да се кроз странку заштити некакав интегритет”.

Дејан Вук Станковић оцењује да је вероватно реч о комбинацији мотива који се званично износе у јавност и прећутаног дела – пре свега личних амбиција људи који мењају страначке дресове: „Мислим да истине има и у званичним мотивима, али и у овом другом делу – личних мотивација да се успе у некој другој странци, слично као код спортиста који имају мотив да се такмиче али иду у клуб који им нуди боље услове”.

Ђорђе Вуковић из Цесида је више склон закључку да су преласци у друге странке „пре ствар неких лоших односа који су проистекли у оквиру претходне странке него што је то потреба тих људи да се додатно обогате или евентуално сутра заузму неку позицију”. Иако не утиче посебно на раст рејтинга, добитак напредњака од сличних „аквизиција” је несумњив, сматра он.

Станковић напомиње да се оваквим трансферима сигурно подиже рејтинг странке. „Очигледно је да, ако људи који су до јуче били у странкама које су на власти виде СНС као перспективу за себе, онда то значи да је та странка у односу на друге странке примамљивија за људе који желе каријеру у политици. У том смислу, то јесу потези који су психолошки, морално, а нарочито медијски битни за СНС, али, осим непријатне епизоде за ДС, то није од неког великог утицаја за рејтинг тих странака. Добро је, дакле, за неки престиж међу странкама и индикатор како размишља нека друштвена и политичка елита која је у власти или је била око власти (о томе где они виде перспективу), али није нешто што ће човека који размишља о неким егзистенцијалним проблемима да нарочито определи за једну или другу странку”, истиче Станковић.

Б. Баковић