Летим у мој град уз шампањац

Након готово 18 година авион је слетео директно у Београд, а полетео је из Барселоне. Наравно да сам морала некако да се нађем на листи путника првог лета Спанера, протеклог четвртка.

Тај 15. април освануо је шућмураст у Барселони, иначе у ово доба године већ окупаној сунцем и са плажама пуним света. Али, док је аеробус, којим се за мање од 20 минута дојезди од централног трга Каталуња до новог аеродромског терминала Т1, којим компанија Спанер жели да повеже Барселону са светом, облаци су се полако разилазили. „Хоћу мало барселонског светла да понесем са собом у Београд“, мислила сам док је јутарње сунце стидљиво цртало сенке на фасадама модернистичких арт деко зграда централног дела града, саграђеним почетком XX века.

„Сви ви идете у неке Лондоне, Паризе, Пекинге, а ја идем у Београд“, изговарала сам у себи гледајући еуфорично безизражајна лица поспаних путника у аутобусу за аеродром. Да су могли да ми прочитају мисли, вероватно би већина рекла: „Бе...како, Бео-град, а где је то?“ На огромном новом терминалу барселонског аеродрома Прат (немаштовито носи име по оближњем приградском насељу, иако огроман Мироов мурал краси централну стару зграду) гледам на паное који означавају поласке.

(/slika2)„Белградо“, који се појављује међу стотинама других дестинација, готово ми изазива сузе у очима. Усхићење које не умањује ни чињеница да сам добила седиште 13А у ербусу 320, који је, пун новинара, званичника Спанера и са понеким политичарем, полетео ка истоку Европе у 11.30.

„Биологија, економија, електротехника“ одговарају ми наши студенти постдипломци који су добили на поклон повратне карте извлачењем организованим преко амбасаде Србије у Мадриду. „Судбина наше земље“, мислим опет у себи, „да школује и ствара таленте и да их онда извози у свет“.

Шампањац и канапеи тешко се пробијају кроз масу шпанских фотографа и камермана који помно прате сваки корак стјуардеса и догађања. „Сарајево, како кажеш, Босна? Чекај да запишем“, питају необавештено неки од новинара када пилот објављује да ћемо након Италије прелетети Сплит, затим Сарајево, онда Ваљево (која хијерархија!), где ћемо кренути да се спуштамо ка Београду.

(/slioka3)Али све то сада није важно. Ни ко је где обавештенији или мање површан, ни где се боље дружи или више ради. Привилегија коју човек има када живи између две средине, земље или градова, јесте да објективније може да сагледа позитивне и негативне стране једне и друге. Да направи већу дистанцу према ономе са чиме се не идентификује и да некада изабере оно добро од сваке.

Битно је да су коначно Барселона и Београд, Београд и Барселона, не само географски блиски већ и конкретно повезани.

Након давног маја 1992. године, када је из Барселоне, где је била у посети, последњим директним летом пут Београда отпутовала и моја већ деведесетогодишња бака Десанка, није се могло за два сата, што је реална раздаљина ваздушном линијом између моја два града, летети од Барселоне и Београда. Ваља захвалити свима који су допринели да први пут у историји једна шпанска ваздухопловна компанија отвори линију за Србију. Што је Београд добио крила па може и он лакше до Барселоне. И једва чекам да на улицама Барсе, ту и тамо чујем београдски акценат!