Романтика пенкала

Од нашег сталног дописника
Вашингтон – На церемонији потписивања новоусвојеног закона о реформи здравственог осигурања, председнику Обами је требало неколико минута да на документу својом руком напише своје име. Потписивање, које обично траје неколико секунди, претворило се у спору церемонију, јер је председник употребио чак 22 оловке да би озваничио историјски закон. Та средства за писање потом је поделио као сувенире својим најближим сарадницима у овом великом политичком послу који је потрајао безмало годину дана.

То је био повод да се, мало потом, у трагању за занимљивостима, новине позабаве његовим потписом, то јест рукописом. Графологија јесте псеудонаука и скептици се према њој односе као према астрологији – то што о неком говори увек „може да буде, али не мора да значи” – али радозналост према ономе што поручују руком исписана слова је подједнака као према порукама звезда испод којих смо рођени.

Протумачено је тако да је Обама малчице тајанствен. Начин на који, примерице, исписује прво слово свог презимена, „О”, које подсећа на грчко „пи”, указује, према једном графологу, на „златни пресек” и његову жељу да све у животу балансира. Са друге стране, помало силазни тренд осталих слова сугерише да је „помало уморан и не баш претерано оптимистички расположен”.

И тако даље – много великих закључака из мало материјала. Потпис, као уосталом и рукопис, јесте својствен свакој личности, али колико о тој личности говори, друга је прича.

Као што је друга тема и писање руком као такво. Рукопис – обликовање слова, односно речи и реченица ручно, са неком оловком, графитном, „хемијском”, „фломастером” или пенкалом – одавно већ, могло би се рећи још од како је почетком прошлог века у масовну употребу ушла писаћа машина – није примарни метод писане комуникације. Није то више ни писаћа машина, то је нови алат, нови инструмент, данас већ свеприсутни компјутер.

Компјутер није више само машина која има специјално место у стану, или је обавезни део канцеларијске опреме: компјутер је данас и мобилни телефон, најинтимнија справа дигиталне ере, од које се не растајемо ни кад спавамо, а без које, ако је случајно заборавимо, осећамо посебну врсту нелагоде и зебњу нове врсте: да ћемо нешто важно пропустити. „Мобилни” није ни само уређај да телефонирамо и примамо позиве, већ и за писање и примање порука. Није данас потребно, а поготово није обавезно, у џепу носити неку оловку: белешка може да се направи и куцкањем по тастатури мобилног.

Јасан рукопис је дакле изгубио функцију витално важне вештине: ручно формирање често неразговетних речи на папиру изгледа као непотребан и бесмислен напор у дигиталној ери. Да ли је због тога дошло време да се ручном писању посвети мање пажње него досад у основном образовању: треба ли деца да се мање муче са косом танком и усправном дебелом, у савладавању главне препреке на почетку свог школовања, у којем истовремено уче и да читају и да пишу, мада им је оно прво некако лакше од другог.

Кад је у свом есеју објављеном у штампаном издању магазина „Милер Мекан” (издавач је непрофитни центар за медије и јавну политику филантропкиње Саре Милер Мекан) објавила есеј „Рукопис је историја”, ауторка Ен Трабек, професорка са Оберлин колеџа друштвених наука из Охаја, добила је неколико хиљада углавном гневних коментара. У том есеју она је предложила да учитељи више не инсистирају на лепом рукопису и правилном писању као досад и да то треба да буде само у функцији стицања сасвим елементарне вештине ручног писања пре него што, већ у трећем разреду, седну за тастатуру.

Есеј је отворио полемику о смислу рукописа као таквог. Није ли то – ако се оставе по страни сва уверења, предрасуде, заблуде и ореол романтике да је то један од бастиона индивидуалности – ипак само средство ка циљу. Важно је шта пишеш, а не како и чиме пишеш. Све док је рукопис читљив, у реду је. Али зашто се уопште гњавити са ручним писањем, кад је за то погоднији компјутер. На њему, уосталом, пишемо брже. А зашто да пишемо брже? По једнима, то је зато да бисмо имали више времена за размишљање. По другима, брзина је императив наше турбо-садашњости: писање руком је симбол спорости у нестрпљивом свету.

Слична размишљања о смислу, сврсисходности, али и романтици употребе пера уместо компјутера изазвала је овде и прошле године објављена књига Кити Браун Флори „Писање и шкрабање: успон и пад рукописа” (Kitty Burns Florey – Script and Scribble: The Rise and Fall of Handwriting) ауторке која није сакрила да су све њене књиге чеда „мајкрософт ворда”. И она констатује оно што је очигледно: да као тековина цивилизације, писање руком неће брзо да нестане – али да одлази. И она поручује да, ако је крајњи циљ писања да се забележе мисли, идеје и чињенице, онда што је боља технологија за то – утолико је пожељнија.

Стара је истина, уосталом, да кад год се појави нешто ново, оно старо што наслеђује постаје некако лепше него што је било док смо га користили. Рукопис без сумње јесте лични однос према речима, али зар није све више оних који данас оловку користе само зато да би се потписали?

Колико младих људи данас никад није примило руком написано писмо – а поготово га није написало? Ко данас, кад оде на пут, још ручно испише разгледницу са топлим поздравима, кад је за то много погоднији СМС?

Ако нестаје рукопис, да ли је то крај индивидуализма? Ма какви, „ворд процесор” је моћнији од пенкала.