Афера од државног значаја

Жена која слама мушка срца, рокерка са гитаром, некадашњи топ-модел и арогантна наследница – само су нека од одређења Карле Бруни, могуће нове прве даме Француске. Она ће, како за сада ствари стоје, највероватније постати трећа супруга Николе Саркозија, актуелног председника Француске.

Вест да се пар тајно венчао још је непотврђена, али се, судећи према најави коју је Саркози изнео у недавном обраћању, трећи одлазак пред матичара чини недвосмислено извесним.

Иако за многе мушкарце важи да их је лакше натерати на добровољно банкротство него да изговоре судбоносно „да”, за Саркозија се може рећи да је „лаке руке” када је реч о брачном спајању и раздвајању. Наиме, Саркози је одлуку да по трећи пут стане на „луди камен”, изгледа, донео без много недоумица и то свега три месеца после развода од друге супруге Сесилије, такође бивше манекенке, с којом је био у браку 11 година и с којом има сина Луја. Из првог брака, са Мари Доминик Килиоли, има синове Пјера и Жана.

Поред стила модерног мушкарца који носи припијене мајице и „рејбан” наочаре, џогира да би одржао добру кондицију, а годишње одморе проводи на јахти, Никола Саркози ће остати упамћен и као први председник Француске који се развео у току мандата и који је својим приватним животом навео француске медије да прекрше неписано правило и почну да „копају” по његовом приватном животу.

У Француској, наиме, приватни живот политичара спада у домен у који се не задире, јер Французи имају преча посла: здравствено осигурање, имиграциона политика, плате. Ипак, чини се да је такав „озбиљан” политички курс Саркози ставио ван снаге. Према оцени неких теоретичара медија, он као да не жели да његов љубавни живот остане непознат јавности па се труди да цела нација зна у кога је заљубљен. Таквим понашањем Саркози баца ново медијско светло на своју дужност. Наиме, модерна политичка традиција Француске негује уверење у част председничке функције, надмоћ и узвишеност Јелисејске палате и величину личне председничке харизме који обавезују да се не игра са моћи. Јак и стабилан председник, онај који заслужује поверење и који одлучно може да води земљу човек је који нема времена да размишља о љубави. Такву председничку слику су одржавали (симулирали) многи Саркозијеви претходници, пре свих Жак Ширак који је приватни живот водио у отмености буржоаске дискреције, као и Франсоа Митеран који је вешто, као „змија ноге”, скривао ванбрачну кћерку. Према доскорашњем писању француских медија, могло би се закључити да њихови политичари не деле љубавна разочарања „обичних смртника”, јер се тек понегде могу наћи информације поменутог садржаја. То је био случај са Мишелом Рокаром, који се 1980. године развео у време док је обављао функцију премијера. Он је поштовао право на приватност и није причао у јавности. Била је то само његова ствар. О томе се није говорило, извештавало, писало.

Овакав однос француских новинара према приватном животу својих политичара изненађује њихове колеге широм света, а посебно у Америци. Јер да се слично правило поштује и у САД, америчка јавност би остала ускраћена за све пикантне детаље сексуалне афере тадашњег председника Била Клинтона и Монике Левински, његовим оштрим негирањем, па покајничким признањем, најављиваним брачним бродоломом и, коначним, великодушно-интересним опроштајем супруге Хилари.

Специфичност односа француских медија делом је узрокована својеврсном националном траумом која се десила раних 1970-их, када је избио скандал са тадањом првом дамом Француске – Клод Помпиду. У то време говорило се да постоје њене компромитујуће фотографије са једне од журки које је организовао популарни глумац Ален Делон. Цео случај вешто су искористили противници Жоржа Помпидуа, повезујући аферу с тајном службом, чак и с мафијом. То је изазвало сукоб између Помпидуа и Де Гола, као и комплетну реформу тајне службе. Клод Помпиду је успела да изађе из овог скандала уздигнуте главе остављајући колективну кривицу због прљавштине која је у медијима изнета. Од тада су француски новинари изузетно опрезни када је реч о приватном животу политичара.

Други разлог медијског прећуткивања афера јесте веома висок степен толеранције за моралне критеријуме мушкараца, који се негује кроз историју Француске. Наиме, човек који дозвољава себи забаву увек је имао позитиван имиџ у Француској, посебно ако је био вођа. Мноштво освајања део је неизоставне биографије шефова и очева нације. То је био случај с Лујем Петнаестим, Наполеоном. Народ их је сматрао правим мушкарцима! Пуританизам Луја Четрнаестог убрзо је заборављен, сматрајући да је велики Версај постао стециште туге, јер „какав је то краљ који је заборавио да се забавља?”. Бројни теоретичари су, иначе, склони тврдњама да у Француској сама реч „уживање” има еротску конотацију, а да они који себе лишавају тог задовољства „нису нормални”. Трудећи се да дословце испоштује такво „начело”, председник Феликс Фор умро је 1899. у загрљају проститутке. Неки би рекли да је баш умео да „ужива”! И када је установљена Република, старо „правило” за приватни живот политичара – „ради што ти је воља” – остало је „на снази”. Сексуалне слободе председника биле су знак његове моћи и симбол мужевности. Сматрало се да „моћан човек има право да ради шта жели и – чему потреба да се о томе прича?!”.

Медијска експлозија почела је, међутим, уласком жена у политику и то посебно Сеголен Роајал, кандидаткиње на претходним председничким изборима чији је приватни живот постао мета новинарских написа. Никола Саркози само је наставио такву праксу. Сада нема бојазни да ће нам промаћи неки детаљ из љубавне идиле с Карлом Бруни. Француски медији ће бити ту да нас обавесте.