Продаја „Телекома”

Одлука државе да прода 40 одсто удела у предузећу „Телеком Србија” изазвала је бројне контроверзе у јавности, почев од тога да ли је право време за продају, куда ће отићи паре од продаје, да ли се најављеним моделом продаје фаворизује „Дојче Телеком”, да ли ће државни монопол заменити приватни…

Свако из свог угла, говоре Бошко Мијатовић, из Центра за либерално-демократске студије, и Данијел Цвјетићанин, професор Универзитета „Сингидунум”.

Мијатовић: „Телеком” треба приватизовати као и свако друго предузеће. Телекоми као предузећа се приватизују већ деценијама. На пример, „Дојче Телеком” је највећим делом приватизован, као и грчки ОТЕ…

Цвјетићанин: Али „Дојче Телеком” је приватизован тако што је продао акције на тржишту. Ја сам за приватизацију, али не за продају „Дојче Телекому”. Ипак се он у међународној јавности као и „Теленор” помиње као државна фирма.

Мијатовић: Тренд приватизације телекома постоји у целом свету. Мислим да ће наш „Телеком” добити на ефикасности после приватизације, да ће му скочити вредност, рентабилност пословања. Подсетио бих да је у 2008. години преполовљен профит „Телекома” у односу на 2007. годину. За 2009. годину још нема података, а не знам зашто нема. Да ли је то нека припрема за приватизацију? Постоји контрааргумент да је боље да продамо пропале фирме, а не оне добре…

Цвјетићанин: То су будалаштине. Лоша предузећа се и не могу продати. Ко што не можете продати трули парадајз. Лоша предузећа се само могу поклонити.

Мијатовић: „Телеком” је још солидно предузеће мада му се перформансе погоршавају. Долази до промена на глобалном тржишту. „Телеком” је имао монопол у фиксној телефонији који нестаје. Сада постоји алтернативни начин телефонирања путем Интернета и зато ће приходи из фиксног дела телефоније бити угрожени. Погоршава се позиција „Телекома” и с тог становишта мудро је продати.

Цвјетићанин: Ако је тако коју ћемо цену добити? Како ће наша мудра влада успети да превари, на пример, „Дојче Телеком” па ће да им наплати цену на основу онога што је било до сада? Када се говори о некој продаји онда се говори да ли је погодан тренутак и да ли је погодна цена. А сада нити је погодан тренутак нити ће моћи да се постигне добра цена. Нити је продавац подобан да буде добар продавац. Наша влада се до сада показала као врло лош продавац јер је приходе од продаје стратила у потрошњу и у своје предизборне кампању.

Политика: Вас је страх да ће те паре отићи у потрошњу?

Цвјетићанин: Не страх, моја прогноза је да то лако може да заврши у предизборној кампањи за следеће изборе и с те тачке гледишта није добро продавати .

Мијатовић: То је неспорно. Паре од продаје су намењене изградњи путева, а то је изванредно искористити у предизборној кампањи у којој се нонстоп секу неке врпце на тракама аутопута и тако гледано то може бити допринос кампањи.

Цвјетићанин: Што се тиче цене тренутак такође није погодан. Светска криза још није прошла. Неко ће рећи да акције телекомуникационих предузећа нису ни изблиза пале као код других предузећа. Када се озбиљније анализира дужи период онда се види да су светска телекомуникациона предузећа била предзнак кризе јер су њихове цене драматичније пале и сада се одржавају на ниском нивоу. Зашто, онда, продавати када су цене на најнижем нивоу и неће се, вероватно, повећавати, осим у случају да се десе велике промене.

Политика: Мислите да у тој приватизацији неће бити великих пара?

Цвјетићанин: Мислим да је тренутак веома неповољан.

Мијатовић: Колега Цвјетићанин је од почетка овог модела приватизације од 2001. године био склон одлагању продаја и чекању неких бољих времена.

Цвјетићанин: Напротив. Ја сам био присталица модела из 1997. године да се што пре поделе акције и омогући развој тржишта. Бошко Мијатовић је био међу онима који су говорили – не, то су лоши акционари, неписмени, немају економску снагу, боље да дочекамо стратешке партнере. После десет година ја питам где су стратешки партнери.

Мијатовић: Могуће је да би се једног дана, кроз две, пет, седам година, постигле боље цене него данас. Али ту постоји велики ризик да се предузеће „Телеком” упропасти или да се било које друго предузеће упропасти до тих бољих времена, до времена светског полета када би вероватно свака друга фирма вредела вероватно више. Не тврдим да је моменат сада најбољи, али је сигурно бољи него пре годину дана зато што се види да криза неће завршити колапсом, расте оптимизам на берзама, од марта 2009. године вредност акција је скочила за неких 35 одсто. Може се рећи да криза пролази, не бурно, не с великим полетом, али слаби и ситуација се поправља. Нисам сигуран да би одлагање било боље.

Цвјетићанин: Криза у свету можда и пролази, али код нас не показује знаке да је прошла. Наша и светска криза имају везе, али не непосредне. Другим речима, наша криза је баш криза великог задуживања, велике продаје ресурса и велике потрошње. Разумем да је у свету тренд да домороци не треба да имају у свом власништву телекомуникације, као ни свемирски програм. Али такви инфраструктурни системи су често, чешће него други, у власништву државе па није чудно што је наш „Телеком” у власништву државе пословао врло пристојно. Ако се продаје све што „Телеком” има, инфраструктура и оно под земљом, онда дајемо монопол на нешто на шта се монопол не даје. Ако се то не продаје као што влада тврди ја вам гарантујем да нико није заинтересован за куповину. Ова држава толико је руинирала институцију својине и уговора да се неће знати шта је продато, ни да ли је монопол. Увек се после продаје потежу питања шта је чије и шта је продато и шта смо се договорили, а шта не.

Мијатовић: Држава може кроз регулацију телекомуникационих делатности да задржи контролу над суштинским одлукама. Са златном акцијом има право вета.

Политика: Мислите да ће задржати ту златну акцију?

Мијатовић. Не знам, за сада има.

Цвјетићанин: Колика ће онда бити цена?

Мијатовић: Могуће је да држава задржи контролу цена преко РАТЕЛ-а. Наравно, скепса постоји због лоших искустава, корупције, лошег састава владе и сличног, али начелно постоји могућност да се заштити државни интерес у телекомуникационој делатности.

Политика: Да ли је продаја „Телекома” политичко или економско питање?

Мијатовић: И једно и друго. Економско је са становишта постизања ефикасности и то је плус. Такође и финансијско, буџетско, али и предизборно.

Цвјетићанин: Наравно да је финансијско утолико што су потребна финансијска средства да би постојећа евроатлантска гарнитура остала на власти и после следећих избора. Колега Мијатовић и ја смо на истим позицијама само што он на префињенији начин говори да „Телеком” не треба продати. Јер, он каже треба продати, али под условом да држава има регулативу, а зна да нема, да постоји привредни ред, а зна да не постоји, да постоји сигурност уговора, а зна да не постоји, да држава неће улудо трошити, а зна да хоће… Касније, када се покажу све глупости тог поступка, рећи ће требало је продати, али нису урадили све што је требало, а ја говорио.

Политика: Зашто модел продаје 40 одсто „Телекома” фаворизује „Дојче Телеком”?

Мијатовић: Ако се буде продавало 40 одсто фаворизује се само један купац, „Дојче Телеком”, који је преко грчког ОТЕ-а сувласник „Телекома Србија”. Други потенцијални купци немају интерес, јер не могу да дођу до 50 одсто плус једна акција. Зато ће због одсуства конкуренције бити постигнута знатно нижа од потенцијалне. Процењујем да би губитак могао да буде неколико стотина милиона евра. За продају сам, али не овакву.

Политика: У влади тврде да су направили мотивациони модел и кажу да потенцијални купац може контролни део преко тих 40 одсто да купи од грађана и запослених?

Мијатовић: Ако њих заиста занима да купи неко други зашто не понуде на продају 50 плус један одсто. Зашто би потенцијални купац лицитирао за 40 одсто, па после размишљао како да стекне контролу у условима дисперзованог власништва.

Политика: У немачкој штампи су се појавиле информације да је „Дојче Телеком” спреман да понуди само 800 милиона евра.

Мијатовић: Не могу то да коментаришем. То могу бити гласине из одређених разлога. Али сматрам да не може бити говора да ћемо добити неких три или пет милијарди евра како се говори у јавности.

Цвјетићанин: Да ли знате колико је плаћен „Телеком” Српске и колико је инвестирано у „Телеком” Црне Горе, а све то је део продаје „Телекома Србија”?

Мијатовић: То је купљено на дуг што самим тим обара вредност.

Цвјетићанин: Признаћеш да је смешно да се задужују за куповину, а онда то продају. Влада не сме да изађе у јавност и да каже продајемо цео „Телеком”. Плаши се реакције јавности и да не буде разголићена та њена економија деструкције. Зато излази с 40 одсто.

Мијатовић: Могуће је да сутра приватизациони саветник посаветује владу да се прода 51 одсто.

Цвјетићанин: Могуће је и да комета 2013. године удари у земљу. Од продаје „Телекома” ћемо лепо живети две године, а после смо сви мртви.

Мијатовић: Нити сам то рекао нити мислим. Колега Цвјетићанин изгледа боље зна шта ја мислим.

Политика: С обзиром нас то да другом оператеру за фиксну телефонију тек продата лиценца и да треба времена да она заживи да ли с продајом „Телекома” мењамо монопол за приватни?

Цвјетићанин: Опасност реално постоји, али не тврдим да ће тако и бити. Природно је да свако ко дође на неко тржиште, па ако је мало заштићен или у неком квазимонополском положају, цене одређује како му одговара. Варају се и они који мисле да монополске цене могу бити произвољно велике, не могу.

Мијатовић: Код фиксне телефоније је постојао монопол, али је дерегулација почела, продата је друга лиценца. Деструирање постојећег монопола ће потрајати. Телефонирање преко Интернета ће узети маха и фиксна телефонија ће постепено губити на важности.

Политика: Да ли можемо да очекујемо инвестиције, да стигне фиксни телефон у сваку кућу, широкопојасни Интернет?

Цвјетићанин: То више није проблем, то свака телефонија може да изведе.

Мијатовић: С претходним сувласништвом је био проблем што је Србија имала већину, Грци и Италијани нису били заинтересовани за инвестиције у фирму где други има већину и доноси одлуке. Сада је питање да други неко добије већину и почне да се брине о „Телекому”, да се носи с дуговима „Телекома” који су високи због аквизиција у Републици Српској и Црној Гори, обнављањем мреже, новим технологијама и слично. Држава Србија очигледно нема новца за то. Прошле године је „Телеком” рефинансирао дуг од 150 милиона евра. Фирма је јако напрегнута и мислим да је и то један од разлога приватизације. С том задуженошћу ни Србија, а ни сама фирма не може да се носи.

Цвјетићанин: Држава не образлаже прави разлог, а то је требају нам паре и то очајнички, било одакле. То је основни разлог, а образложење је да ће други о „Телекому” и потрошачима умети боље да брине него ми сами.

Мијатовић: Стоје оба твоја аргумента. И њихова жеља да се докопају пара, али и рационални разлози да се поправи ситуација једне фирме.

Јована Рабреновић