(БЕС)КОМПРОМИСНИ НА ОБЕ СТРАНЕ

Неретко није добро када се о некој теми превише расправља, јер то временом може обезвредити значај и обесмислити значење теме. Ипак, потребно је још једном проговорити о одјецима скупштинске Декларације о осуди злочина у Сребреници. Наиме, први пут су се поделе јавиле не само између Бошњака и Срба већ и унутар ових нација.

Поделили су се и једни и други на бескомпромисне, које би само политичка или војна победа задовољила, и на оне склоне споразуму. Међу бескомпромиснима нема узмицања, свако попуштање доживљава се као национални пораз. За бескомпромисне Бошњаке, реч „геноцид” означава победу у борби за идеолошку хегемонију у миру, ако већ није могла да се оствари победа на бојном пољу. Ради се о победи у борби за монополизацију статуса жртве за Бошњаке у ратовима за југословенско наслеђе. Пошто им није успело да докажу да је Србија у БиХ спроводила геноцид над Бошњацима, онда је важно да се, бар, реч „геноцид” помене у контексту сребреничког покоља. Намерно се не увиђа да је позивањем на пресуду Међународног суда правде Скупштина Србије заправо признала да се радило о геноциду ограниченом на подручје Сребренице.

За бескомпромисне Србе ова декларација је управо зато неприхватљива. За њих свако карактерисање сребреничког покоља геноцидом значи да су Србима, као нацији, приписана геноцидна својства. Ово приписивање им, пак, отежава борбу за хегемонију на простору бивше Југославије, а до тога је бескомпромисним „србендама” изнад свега стало. Чињеницу да нема геноцидних нација не прихватају зато што сматрају неке суседне нације геноцидним, а Србе њиховим вечитим жртвама. Реч „геноцид” представља тек средство у националистичком такмичењу за монопол на статус жртве.

Бескомпромисни Срби и Бошњаци имају доста тога заједничког. На првом месту, они не желе помирење. На другом, боре се за идеолошку хегемонију у садашњости и будућности поводом трагичне прошлости. На трећем, сањају о освети. На четвртом, не хају за жртве, већ их користе у идеолошкој борби. Потоње није одмах белодано за Бошњаке. Па ипак, обраћање муфтије Зукорлића, пре но што је декларација и донета, када је славодобитно чикао посланике републичке скупштине да ако им није важна реч „геноцид”, онда напишу да се догодио пошто је Бошњацима то важно, када су се окупљени слатко исмејали, оставља горак укус у устима. Наиме, наведене циничне речи, уз помињање наводних десет геноцида Срба над Бошњацима у историји, и безумни смех присутних обелоданили су манипулативну небригу према жртвама, јер има ли ишта смешно у насилној смрти хиљада људи, а камоли у додуше измишљених „10 геноцида”? Властољубивоме муфтији и његовим следбеницима је нажалост само важно да победе у политикантском и опасном надгорњавању са српским на туђе жртве неосетљивим десничарима. Слично томе се у БиХ понаша Харис Силајџић, заточеник крваве прошлости, сневач још горе будућности.

Њихови парњаци међу Србима налазе се међу крајње десним радикалима, али и међу српским конзервативцима као што су ДСС–НС, а у нешто мањој мери, и СНС (умеју изразити саосећање према жртвама других, али српске жртве су и за њих неупоредиве).

На срећу, бескомпромисни нису у већини. У БиХ се јасно издвојила струја Сулејмана Тихића, вође СДА, која је прихватила пружену руку помирења и изражено саосећање са жртвама сребреничког геноцида. Такође, они који су на српској страни гласали за декларацију јасно су разабрали да Бошњацима и Србима нема друге до да живе заједно на овим просторима. Ако су паметни, живеће мирно, помажући се међусобно; а ако нису, поновиће оно што су радили током деведесетих. Утолико, може само радовати што је декларација изгласана и гласовима Љајићевих и Угљанинових следбеника. Истински вођи Бошњака Србије раде заједно са споразуму склоним Србима. То улива наду. Но, осим саосећања и добре воље за споразумевање потребна је и политичка енергија за борбу против бескомпромисних националиста који редовно шкоде како суседима тако и себи.

Напослетку, ваља рећи нешто и о реакцијама на декларацију у тзв. међународној заједници. Особе које су најодговорније у ЕУ за спољну политику поздравиле су декларацију: Кетрин Ештон, комесарка за спољну политику и безбедност ЕУ, и Штефан Филе, комесар за проширење ЕУ. Тиме је званичан став ЕУ недвосмислено обелодањен упркос спорадичном гунђању појединих Србима несклоних европских парламентараца. Исти став заузели су и званичници САД. Добронамерност и саосећајност представника Србије препознали су најмоћнији чиниоци двеју великих сила без којих се нажалост не могу на овим просторима спроводити ни позитивне ни негативне промене.

Доцент на Филозофском факултету у Београду