Нико надлежан у шуми надлежности

Фондације су део традиције грађанског друштва, па и део наше традиције. Србијa je све до Другог светског рата ималa релативно развијено задужбинарство. Задужбинари су помагали сиромашну децу, болесне, студенте, сирочад, радили на просвећивању народа. У социјалистичком периоду задужбине и легати су, међутим, подржављени, касније и подруштвљени. Део имовине је национализован, па је статус власништва многих некадашњих фондација и данас нејасан. Мало шта је и сачувало своју намену, тако да је дошло до дисконтинуитета у активностима многих фондација.

Поред тога, рад фондова и задужбина и данас регулише закон из 1989. године, дакле донет у друкчијем правном окружењу и у условима друштвене својине. Један од апсурда је и у томе што министарство културе води регистар фондова и даје одобрења за њихов рад, иако већина фондација није основана за послове културе. Али код нас о споменицима борцима и гробљима наших ратника у иностранству брине Министарство за рад и социјалну политику, а о фондовима и фондацијама министарство културе.

Чиме се фондације данас баве? Мада се не објављују одговарајући подаци о њима, очигледно је да су многе фондације посвећене хуманитарним активностима у вези са посебно угроженим групама деце и здравственим услугама. Здравствена нега је све скупља, поготово ако је реч о тешким болестима. Зато су не тако ретко неопходна додатна средства која омогућују да се неки људи лече или да се унапређује јавно здравље.

Слобода удруживања ради задовољавања различитих потреба и интереса је основно људско право. Проблем је у томе што се суочавамо са злоупотребама тог права. Злоупотребе се дешавају зато што се рад фондација али и невладиног сектора слабо контролише. У закону су у ствари неки механизми контроле предвиђени, али се често не примењују. Између осталог и зато што немамо довољно инспектора. Наша земља не штеди на неким стварима у администрацији, али на инспекторима штеди.

До сада је регистровано неколико афера у овој области које су код нас кратког даха – пољуљају у одређеном моменту поверење јавности у неке делатности и акције и онда се ствар даље одвија како се и дотад одвијала. Међутим, финансијска контрола мора да буде као и код сваке друге организације, без обзира на то што је реч о непрофитном сектору. Јер тачно се зна, по закону, како можете да стичете средства и на шта смете да их трошите ако је ваша организација регистрована као непрофитна.

Механизам финансијске контроле није ни тако лош, проблем код фондова је што надлежности припадају и општинама и министарству културе. Постоји и нов, веома коректан нацрт Закона о задужбинама и фондацијама, али он већ две године стоји у некој фиоци и чека не знам које време да буде усвојен. Важни су механизми контроле, али и улога јавности: даваоци треба да добијају и траже извештаје о потрошњи средстава, кад су у питању корпорације и донације грађана, а посебно јавна предузећа и буџетске установе.

Нешто од тих неуређености, кад је о фондацијама реч, вуче корене и из деведесетих година. Тад су хуманитарне потребе биле велике, доста новца је долазило и из дијаспоре и преко Цркве. А ни прописи нису једнаки према свима, јер организације попут Црвеног крста и Цркве су повлашћене у односу на друге. Ове организације уживају веома издашне пореске олакшице и на њих се односе ниже царинске стопе, што није праћено адекватном финансијском контролом трошења средстава. Разлике у третману непрофитних организација нису логичне и остављају могућност злоупотреба, а с друге стране спречавају развој такозване корпоративне одговорности, али и оне грађанске. Много богатија друштва него наше се ослањају на донаторство и волонтерски рад, и ми просто не можемо да занемаримо важност правилног развоја непрофитног сектора.

Зато је важно што пре донети закон и имати централни регистар и централну контролу, док пореске прописе треба боље уредити и увести пореске олакшице, што би стимулисало донаторство. Дакле, стимулисано и контролисано: да они који су заинтересовани имају могућност да помогну, али да их друштво подржи помоћу пореских олакшица. Осим финансијске, медији су такође важан део контроле, уколико извештавају о стварним резултатима и конкретној користи од одређених акција, а не само о атрактивним баловима џет-сета и аферама.

Регистроване малверзације у овој области су иначе велики ударац друштву које је пуно неповерења и није изграђено на међусобној солидарности и поштовању. Ипак, не мора тако да буде ако се успостави систем контроле заснован на закону и пуној јавности рада.

*Ванредни професор на Факултету политичких наука у Београду