Niko nadležan u šumi nadležnosti

Fondacije su deo tradicije građanskog društva, pa i deo naše tradicije. Srbija je sve do Drugog svetskog rata imala relativno razvijeno zadužbinarstvo. Zadužbinari su pomagali siromašnu decu, bolesne, studente, siročad, radili na prosvećivanju naroda. U socijalističkom periodu zadužbine i legati su, međutim, podržavljeni, kasnije i podruštvljeni. Deo imovine je nacionalizovan, pa je status vlasništva mnogih nekadašnjih fondacija i danas nejasan. Malo šta je i sačuvalo svoju namenu, tako da je došlo do diskontinuiteta u aktivnostima mnogih fondacija.

Pored toga, rad fondova i zadužbina i danas reguliše zakon iz 1989. godine, dakle donet u drukčijem pravnom okruženju i u uslovima društvene svojine. Jedan od apsurda je i u tome što ministarstvo kulture vodi registar fondova i daje odobrenja za njihov rad, iako većina fondacija nije osnovana za poslove kulture. Ali kod nas o spomenicima borcima i grobljima naših ratnika u inostranstvu brine Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, a o fondovima i fondacijama ministarstvo kulture.

Čime se fondacije danas bave? Mada se ne objavljuju odgovarajući podaci o njima, očigledno je da su mnoge fondacije posvećene humanitarnim aktivnostima u vezi sa posebno ugroženim grupama dece i zdravstvenim uslugama. Zdravstvena nega je sve skuplja, pogotovo ako je reč o teškim bolestima. Zato su ne tako retko neophodna dodatna sredstva koja omogućuju da se neki ljudi leče ili da se unapređuje javno zdravlje.

Sloboda udruživanja radi zadovoljavanja različitih potreba i interesa je osnovno ljudsko pravo. Problem je u tome što se suočavamo sa zloupotrebama tog prava. Zloupotrebe se dešavaju zato što se rad fondacija ali i nevladinog sektora slabo kontroliše. U zakonu su u stvari neki mehanizmi kontrole predviđeni, ali se često ne primenjuju. Između ostalog i zato što nemamo dovoljno inspektora. Naša zemlja ne štedi na nekim stvarima u administraciji, ali na inspektorima štedi.

Do sada je registrovano nekoliko afera u ovoj oblasti koje su kod nas kratkog daha – poljuljaju u određenom momentu poverenje javnosti u neke delatnosti i akcije i onda se stvar dalje odvija kako se i dotad odvijala. Međutim, finansijska kontrola mora da bude kao i kod svake druge organizacije, bez obzira na to što je reč o neprofitnom sektoru. Jer tačno se zna, po zakonu, kako možete da stičete sredstva i na šta smete da ih trošite ako je vaša organizacija registrovana kao neprofitna.

Mehanizam finansijske kontrole nije ni tako loš, problem kod fondova je što nadležnosti pripadaju i opštinama i ministarstvu kulture. Postoji i nov, veoma korektan nacrt Zakona o zadužbinama i fondacijama, ali on već dve godine stoji u nekoj fioci i čeka ne znam koje vreme da bude usvojen. Važni su mehanizmi kontrole, ali i uloga javnosti: davaoci treba da dobijaju i traže izveštaje o potrošnji sredstava, kad su u pitanju korporacije i donacije građana, a posebno javna preduzeća i budžetske ustanove.

Nešto od tih neuređenosti, kad je o fondacijama reč, vuče korene i iz devedesetih godina. Tad su humanitarne potrebe bile velike, dosta novca je dolazilo i iz dijaspore i preko Crkve. A ni propisi nisu jednaki prema svima, jer organizacije poput Crvenog krsta i Crkve su povlašćene u odnosu na druge. Ove organizacije uživaju veoma izdašne poreske olakšice i na njih se odnose niže carinske stope, što nije praćeno adekvatnom finansijskom kontrolom trošenja sredstava. Razlike u tretmanu neprofitnih organizacija nisu logične i ostavljaju mogućnost zloupotreba, a s druge strane sprečavaju razvoj takozvane korporativne odgovornosti, ali i one građanske. Mnogo bogatija društva nego naše se oslanjaju na donatorstvo i volonterski rad, i mi prosto ne možemo da zanemarimo važnost pravilnog razvoja neprofitnog sektora.

Zato je važno što pre doneti zakon i imati centralni registar i centralnu kontrolu, dok poreske propise treba bolje urediti i uvesti poreske olakšice, što bi stimulisalo donatorstvo. Dakle, stimulisano i kontrolisano: da oni koji su zainteresovani imaju mogućnost da pomognu, ali da ih društvo podrži pomoću poreskih olakšica. Osim finansijske, mediji su takođe važan deo kontrole, ukoliko izveštavaju o stvarnim rezultatima i konkretnoj koristi od određenih akcija, a ne samo o atraktivnim balovima džet-seta i aferama.

Registrovane malverzacije u ovoj oblasti su inače veliki udarac društvu koje je puno nepoverenja i nije izgrađeno na međusobnoj solidarnosti i poštovanju. Ipak, ne mora tako da bude ako se uspostavi sistem kontrole zasnovan na zakonu i punoj javnosti rada.

*Vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu