Сиђи на време

Мики поново плови прошлим временима.

Зна да нема смисла јер је брод одавно потопљен. Ипак Мики поново плови прошлим временима. Његов први долазак у Гранаду. Све ново, другачије, а већ познато. Са досадом разгледа сатове у излогу и пита се где је време отишло.

– Где је отишло?

Није привиђење. Није свако на улици. Није неко у кога Мики зури док седи у мраку. Стоји ту испред. Стварна је и Мики црвени јер зури у њу.

– Кристина, 23 године.

– Ноћни воз је био негде између Трста и Љубљане. Пољубио си ме док сам спавала. Сећаш се?

Како не бих. Кристина са другарицама на путовању кроз Југославију. Ушле сy у Трсту, бучно, шпански и питале да ли има места. Увече сy развукле сва седишта и одмах заспале. Мики је по навици гледао у мрак, мислио на мајку која је остала у Италији и повремено ослушкивао људе у ходнику са свим тим различитим а разумљивим дијалектима. Гледао je Кристину и у загушљивом вагону слушао њено уморно дисање. Кристина је спавала као дете са напућеним устима. Пољубац ју је пробудио, али је само рекла: Que passa? Осмехнула си се и погледала као да сте одувек заједно. Много тога се од тада десило, њено лице је још лепше са борама око усана и очију. Одличја живота. Мики примећује умор у њеним очима. Можда и она често гледа у таму?

– Сишла сам у Загребу. Ти си наставио даље. Дуго сам ти махала, све док воз није нестао као обрисана тачка. Moj повратак у Овиједо је био болан. У ствари, све касније је био бол, а сваки лепи догађај казна. Ипак живот и ја поштујемо протокол.

Шетаjy се заједно, прелазe преко каменог моста. Сарајево, Миљацка, Мостар, Ниш, цркве, минарети, старица која умаче колач у кафу, деца у школским униформама, трафике са шареним бомбонама... Мики се смешка јер може да буде било где на овом свету, али увек нађе део куће.

– Шта се десило са тобом, шта се десило са Југославијом и твојом кућом – пита Кристина.

– Како се моја земља распадала, распадао сам се и ја. Један по један одлазила су браћа, другови. Остао сам јер ми је Југославија била кућа. Кућа се претворила у пакао, а ја и даље живим као да ћу вратити време. А ти Кристина?

– Имам два сина. Мој живот је њихова будућност.

Пролазе кроз парк, Мики je држи за руку. Њени су прсти још увек крхке гранчице, омотане око његових као да га упија. Микијеве руке су се промениле. Постале су грубље, снажније, ниje више голобради студент, зрео je човек који стално стиска зубе и песнице. Мики слуша како се са њихове стране реке одбијају црквена звона. У исто време оглашавају се и са супротне стране. На почетку тихо, одсутно, а онда све гласније и гласније. Као да се надмећу. Као да се препуцавају, убеђују ко је у праву. Не слушају једни друге, не чују се од сопствене буке. Звоњава прелази у заглушујућу свађу. Свађа у рафале. Цркве пуцају једна на другу.

– Боли ме.

– Извини.

Попушта притисак, али је и даље држи чврсто. Држи је поносно, надмено, као да први пут држи жену за руку. Жели да је свима покаже, погледајте, држим прелепу жену, жену која ми никада неће припасти. Кристина му узвраћа осмехом и гледа као да су одувек заједно. Откако је ушла те осамдесет и неке у воз Венеција–Атина, она и тај воз који је журио просторима бивше Југе никада нису изашли из његовог живота. Баш као што Мики никада није изашао из воза који је већ тада јурио у пропаст.