Siđi na vreme

Miki ponovo plovi prošlim vremenima.

Zna da nema smisla jer je brod odavno potopljen. Ipak Miki ponovo plovi prošlim vremenima. Njegov prvi dolazak u Granadu. Sve novo, drugačije, a već poznato. Sa dosadom razgleda satove u izlogu i pita se gde je vreme otišlo.

– Gde je otišlo?

Nije priviđenje. Nije svako na ulici. Nije neko u koga Miki zuri dok sedi u mraku. Stoji tu ispred. Stvarna je i Miki crveni jer zuri u nju.

– Kristina, 23 godine.

– Noćni voz je bio negde između Trsta i Ljubljane. Poljubio si me dok sam spavala. Sećaš se?

Kako ne bih. Kristina sa drugaricama na putovanju kroz Jugoslaviju. Ušle sy u Trstu, bučno, španski i pitale da li ima mesta. Uveče sy razvukle sva sedišta i odmah zaspale. Miki je po navici gledao u mrak, mislio na majku koja je ostala u Italiji i povremeno osluškivao ljude u hodniku sa svim tim različitim a razumljivim dijalektima. Gledao je Kristinu i u zagušljivom vagonu slušao njeno umorno disanje. Kristina je spavala kao dete sa napućenim ustima. Poljubac ju je probudio, ali je samo rekla: Que passa? Osmehnula si se i pogledala kao da ste oduvek zajedno. Mnogo toga se od tada desilo, njeno lice je još lepše sa borama oko usana i očiju. Odličja života. Miki primećuje umor u njenim očima. Možda i ona često gleda u tamu?

– Sišla sam u Zagrebu. Ti si nastavio dalje. Dugo sam ti mahala, sve dok voz nije nestao kao obrisana tačka. Moj povratak u Ovijedo je bio bolan. U stvari, sve kasnije je bio bol, a svaki lepi događaj kazna. Ipak život i ja poštujemo protokol.

Šetajy se zajedno, prelaze preko kamenog mosta. Sarajevo, Miljacka, Mostar, Niš, crkve, minareti, starica koja umače kolač u kafu, deca u školskim uniformama, trafike sa šarenim bombonama... Miki se smeška jer može da bude bilo gde na ovom svetu, ali uvek nađe deo kuće.

– Šta se desilo sa tobom, šta se desilo sa Jugoslavijom i tvojom kućom – pita Kristina.

– Kako se moja zemlja raspadala, raspadao sam se i ja. Jedan po jedan odlazila su braća, drugovi. Ostao sam jer mi je Jugoslavija bila kuća. Kuća se pretvorila u pakao, a ja i dalje živim kao da ću vratiti vreme. A ti Kristina?

– Imam dva sina. Moj život je njihova budućnost.

Prolaze kroz park, Miki je drži za ruku. Njeni su prsti još uvek krhke grančice, omotane oko njegovih kao da ga upija. Mikijeve ruke su se promenile. Postale su grublje, snažnije, nije više golobradi student, zreo je čovek koji stalno stiska zube i pesnice. Miki sluša kako se sa njihove strane reke odbijaju crkvena zvona. U isto vreme oglašavaju se i sa suprotne strane. Na početku tiho, odsutno, a onda sve glasnije i glasnije. Kao da se nadmeću. Kao da se prepucavaju, ubeđuju ko je u pravu. Ne slušaju jedni druge, ne čuju se od sopstvene buke. Zvonjava prelazi u zaglušujuću svađu. Svađa u rafale. Crkve pucaju jedna na drugu.

– Boli me.

– Izvini.

Popušta pritisak, ali je i dalje drži čvrsto. Drži je ponosno, nadmeno, kao da prvi put drži ženu za ruku. Želi da je svima pokaže, pogledajte, držim prelepu ženu, ženu koja mi nikada neće pripasti. Kristina mu uzvraća osmehom i gleda kao da su oduvek zajedno. Otkako je ušla te osamdeset i neke u voz Venecija–Atina, ona i taj voz koji je žurio prostorima bivše Juge nikada nisu izašli iz njegovog života. Baš kao što Miki nikada nije izašao iz voza koji je već tada jurio u propast.