Verujem u prisutnost i u zanat

Vranje – Sa njim reditelji nemaju problema. Precizan u zadatom glumačkom iskazu. Često „server” u ozbiljnim zahtevima predstava ka ženskom partnerskom delu ansambla. Bez patetike na sceni. Jasan u izgovoru. Često poštujući rediteljska pravila i suviše, ponekad sapet, u nameri da možda može da učini korak više, na koji se ne odlučuje zarad sopstvene promocije. Uvek tačan u svojoj posvećenosti pozivu glumca.

Njegov glumački iskaz je scenski nenametljiv, ali ume da deluje „anesteziološki” u likovima od Nušića do Stankovića i Čehova. Tada ovaj glumac postoje prepoznatljiv u onom „postfestumu” utisaka o predstavi kod publike, što je poseban rafinman njegovog glumačkog iskaza.

Svoj jubilej Bojan Jovanović obeležiće pred kraj meseca autorskim projektom monodrame „Ispod božura”, o kojoj kaže da „nije predstava o dalekoj i apstraktnoj istoriji, već o ličnim, potkožnim zavetima”.

Glumac govori tuđe reči, to je njegov osnovni zadatak. Koliko ste u tom interaktivnom prenosu uspeli da do sada budete zadovoljni kao prenosilac tuđih misli pozorišnoj publici ?

Gluma jeste zanat u kojem pozajmljujete svoje telo i glas tuđim mislima, ali te reči ostaju mrtvo slovo na papiru ako im ne date sopstvenu krvnu sliku i proživljeno iskustvo. Ja ne verujem u mistična stanja i „gubitak sebe” na sceni. Verujem u prisutnost i u zanat.

Ako sam nečim zadovoljan posle dvadeset godina, to je činjenica da sam naučio da prepoznam trenutak kada ta tuđa reč prestane da bude tuđa i postane most između mene i čoveka u desetom redu pozorišne sale. To nije magija, to je pošteno urađen posao na probama. Zadovoljstvo je kada osetiš da nisi bio samo prenosilac, nego i saučesnik u toj istini.

Koliko glumca u njegovom pozivu određuje njegova matična geografija: mesto rođenja, vreme odrastanja u tom prostoru, pre nego što postane „izvođač scenskih radova”?

Određuje ga u velikoj meri, jer glumac ne stvara iz vakuuma. Vrlo često sam inspiraciju za likove koje sam igrao, pronalazio u ljudima koje sam sreo, posmatrao i slušao dok sam odrastao. Geografija vam daje specifičan ritam, melodiju govora, ali i specifičan način na koji ljudi sa određenog podneblja nose tugu, bes ili humor. Pozorište u Vranju ima svoj prepoznatljiv kod baš zbog te geografije. Ne možete igrati univerzalne priče ako niste duboko ukorenjeni u sopstveno blato i sopstveni kamen.

Šta posle dve decenije na sceni očekujete da odigrate pošto ste sada u zoni „iskusne zrelosti”, koja ne odustaje od izazova i novih likova ?

Nemam više one mladalačke spiskove velikih klasičnih uloga koje moram da odigram po svaku cenu. Posle dvadeset godina na sceni, više me zanimaju uloge koje me profesionalno i ljudski provociraju, one koje me teraju da kopam po zonama u kojima mi nije udobno.

Očekujem uloge koje imaju direktan dijalog sa vremenom u kojem živimo, bez obzira na to da li ih je napisao savremeni autor ili neki klasik pre nekoliko vekova. Ukratko, očekujem uloge koje od mene traže zrelost, a ne svakojaku scensku rutinu.

Pozorište ne može da promeni svet. Ima misiju da menja ljude na sceni i one koji sede u mraku pozorišne sale. Kako to vidite, sa scene, ali i van nje u svojoj svakodnevici ?

Iluzija je da teatar menja globalne tokove i dobro je što je tako – pozorište nije politička tribina. Ali ono ima moć mikromutacije. Sa scene vidim mrak u sali, ali tačno osećam trenutak kada se publika stisne oko jedne misli ili kada kolektivno udahne. Van scene to vidim kada sretnem ljude koji i danas pamte neku repliku ili predstavu od pre deset godina. Pozorište menja čoveka tako što mu ne dozvoljava da otupi, što mu postavi ogledalo tamo gde bi najradije okrenuo glavu. Ako je jedan čovek te večeri izašao iz sale makar malo manje ravnodušan nego što je ušao, pozorište je uradilo svoj posao.

Da li je glumcu geografska provincija, provokacija ili određena „ sigurnost” za komotnije usavršavanje ? Ili obrnuto: koliko ste spremni da odgovorite na zahteve koje donose gosti – reditelji koji su uvek dragoceni za jedan ansambl van prestonice?

Termin provincija je češće u glavama ljudi nego na mapi. Ako pričamo o radu van glavnog grada, tu nema nikakve komotne sigurnosti – naprotiv. U manjoj sredini ste pod reflektorom dvadeset i četiri sata dnevno. Tu vas publika zna na sceni, ali vas zna i u pekari, i na ulici.

Nemate luksuz da se sakrijete iza naočara za sunce koje vam prekriju pola lica ili da se utopite u masu. Za mene je to uvek bila provokacija i prostor velike autorske slobode. Pozorište „Bora Stanković” je pokazalo da se ozbiljna, relevantna i nagrađivana umetnost pravi tamo gde postoji ideja i rad, a ne tamo gde je geografski centar. Udaljenost od centra vas tera da budete glasniji i tačniji da bi vas čuli.

Biti glumac i umetnički direktor traži u jednom čoveku dve ličnosti direktno vezane za pozorišni organizam, koje su podeljene ili bar tako izgledaju. Uspevate li da ujedinite u sebi te podele ?

To je svakodnevna borba i konstantno šizofreno stanje. Glumac po svojoj prirodi mora biti okrenut svom liku i svom prostoru na sceni. Umetnički direktor, s druge strane, mora da razmišlja o celini – o ansamblu, o repertoarskoj politici, o budžetu, o tome da li svi tehnički segmenti funkcionišu i kako kuća raste. Uspevam da ih ujedinim samo tako što postavljam granice između ta dva sveta. To je jedini način da ostanem profesionalno pošten i prema sebi i prema kolegama.

Univerzalni glumački profil velikog raspona

Bojan Jovanović (44) diplomirao je 2007. na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ivana Bekjareva. Od 2007. stalno je angažovan kao glumac u Pozorištu „Bora Stanković” u Vranju. Igrao je dosad u pedesetak predstava, pojavljivao se u igranim filmovima i TV serijama. Potpisao je desetak pozorišnih režija.

Od novembra 2016. obavlja funkciju umetničkog rukovodioca vranjskog teatra. Istu funkciju obavljao je od 2009. do 2012. godine. Značajnija ostvarenja u pozorištu: „4 zida ili tragikomedija o karantinu” (Bogdan/Jakša), „Okamenjeno more” (Menelaj), „Žorž Danden” (Liben), „Nastojnik” (Eston), „Nečista krv” (Vanko), „Život u tesnim cipelama” (Gospodin Maldiv), „Božji ljudi”(Ljuba), „Kepler 452-B” (Ivan), „Jelka kod Ivanovih” (Aleksandar Ivanovič Vedenski), „Ruža, uvela” (Kosta), „Tri sestre” (Tuzenbah), „Pokondirena tikva” (Ružičić), „Opštinsko dete” (Opštinsko dete), „Narodna drama” (Milan), „Osvrni se u gnevu” (Klif), „Prljave ruke” (Igo).

Osvajio je Nagradu „Joakim Vujić” za najbolje glumačko ostvarenje na 53. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije u Pirotu 2017.