Верујем у присутност и у занат

Врање – Са њим редитељи немају проблема. Прецизан у задатом глумачком исказу. Често „сервер” у озбиљним захтевима представа ка женском партнерском делу ансамбла. Без патетике на сцени. Јасан у изговору. Често поштујући редитељска правила и сувише, понекад сапет, у намери да можда може да учини корак више, на који се не одлучује зарад сопствене промоције. Увек тачан у својој посвећености позиву глумца.

Његов глумaчки исказ је сценски ненаметљив, али уме да делује „анестезиолошки” у ликовима од Нушића до Станковића и Чехова. Тада овај глумац постоје препознатљив у оном „постфестуму” утисака о представи код публике, што је посебан рафинман његовог глумачког исказа.

Свој јубилеј Бојан Јовановић обележиће пред крај месеца ауторским пројектом монодраме „Испод божура”, о којој каже да „није представа о далекој и апстрактној историји, већ о личним, поткожним заветима”.

Глумац говори туђе речи, то је његов основни задатак. Колико сте у том интерактивном преносу успели да до сада будете задовољни као преносилац туђих мисли позоришној публици ?

Глума јесте занат у којем позајмљујете своје тело и глас туђим мислима, али те речи остају мртво слово на папиру ако им не дате сопствену крвну слику и проживљено искуство. Ја не верујем у мистична стања и „губитак себе” на сцени. Верујем у присутност и у занат.

Ако сам нечим задовољан после двадесет година, то је чињеница да сам научио да препознам тренутак када та туђа реч престане да буде туђа и постане мост између мене и човека у десетом реду позоришне сале. То није магија, то је поштено урађен посао на пробама. Задовољство је када осетиш да ниси био само преносилац, него и саучесник у тој истини.

Колико глумца у његовом позиву одређује његова матична географија: место рођења, време одрастања у том простору, пре него што постане „извођач сценских радова”?

Одређује га у великој мери, јер глумац не ствара из вакуума. Врло често сам инспирацију за ликове које сам играо, проналазио у људима које сам срео, посматрао и слушао док сам одрастао. Географија вам даје специфичан ритам, мелодију говора, али и специфичан начин на који људи са одређеног поднебља носе тугу, бес или хумор. Позориште у Врању има свој препознатљив код баш због те географије. Не можете играти универзалне приче ако нисте дубоко укорењени у сопствено блато и сопствени камен.

Шта после две деценије на сцени очекујете да одиграте пошто сте сада у зони „искусне зрелости”, која не одустаје од изазова и нових ликова ?

Немам више оне младалачке спискове великих класичних улога које морам да одиграм по сваку цену. После двадесет година на сцени, више ме занимају улоге које ме професионално и људски провоцирају, оне које ме терају да копам по зонама у којима ми није удобно.

Очекујем улоге које имају директан дијалог са временом у којем живимо, без обзира на то да ли их је написао савремени аутор или неки класик пре неколико векова. Укратко, очекујем улоге које од мене траже зрелост, а не свакојаку сценску рутину.

Позориште не може да промени свет. Има мисију да мења људе на сцени и оне који седе у мраку позоришне сале. Како то видите, са сцене, али и ван ње у својој свакодневици ?

Илузија је да театар мења глобалне токове и добро је што је тако – позориште није политичка трибина. Али оно има моћ микромутације. Са сцене видим мрак у сали, али тачно осећам тренутак када се публика стисне око једне мисли или када колективно удахне. Ван сцене то видим када сретнем људе који и данас памте неку реплику или представу од пре десет година. Позориште мења човека тако што му не дозвољава да отупи, што му постави огледало тамо где би најрадије окренуо главу. Ако је један човек те вечери изашао из сале макар мало мање равнодушан него што је ушао, позориште је урадило свој посао.

Да ли је глумцу географска провинција, провокација или одређена „ сигурност” за комотније усавршавање ? Или обрнуто: колико сте спремни да одговорите на захтеве које доносе гости – редитељи који су увек драгоцени за један ансамбл ван престонице?

Термин провинција је чешће у главама људи него на мапи. Ако причамо о раду ван главног града, ту нема никакве комотне сигурности – напротив. У мањој средини сте под рефлектором двадесет и четири сата дневно. Ту вас публика зна на сцени, али вас зна и у пекари, и на улици.

Немате луксуз да се сакријете иза наочара за сунце које вам прекрију пола лица или да се утопите у масу. За мене је то увек била провокација и простор велике ауторске слободе. Позориште „Бора Станковић” је показало да се озбиљна, релевантна и награђивана уметност прави тамо где постоји идеја и рад, а не тамo где је географски центар. Удаљеност од центра вас тера да будете гласнији и тачнији да би вас чули.

Бити глумац и уметнички директор тражи у једном човеку две личности директно везане за позоришни организам, које су подељене или бар тако изгледају. Успевате ли да уједините у себи те поделе ?

То је свакодневна борба и константно шизофрено стање. Глумац по својој природи мора бити окренут свом лику и свом простору на сцени. Уметнички директор, с друге стране, мора да размишља о целини – о ансамблу, о репертоарској политици, о буџету, о томе да ли сви технички сегменти функционишу и како кућа расте. Успевам да их ујединим само тако што постављам границе између та два света. То је једини начин да останем професионално поштен и према себи и према колегама.

Универзални глумачки профил великог распона

Бојан Јовановић (44) дипломирао је 2007. на Академији уметности у Београду, у класи професора Ивана Бекјарева. Од 2007. стално је ангажован као глумац у Позоришту „Бора Станковић” у Врању. Играо је досад у педесетак представа, појављивао се у играним филмовима и ТВ серијама. Потписао је десетак позоришних режија.

Од новембра 2016. обавља функцију уметничког руководиоца врањског театра. Исту функцију обављао је од 2009. до 2012. године. Значајнија остварења у позоришту: „4 зида или трагикомедија о карантину” (Богдан/Јакша), „Окамењено море” (Менелај), „Жорж Данден” (Либен), „Настојник” (Естон), „Нечиста крв” (Ванко), „Живот у тесним ципелама” (Господин Малдив), „Божји људи”(Љуба), „Кеплер 452-Б” (Иван), „Јелка код Иванових” (Александар Иванович Веденски), „Ружа, увела” (Коста), „Три сестре” (Тузенбах), „Покондирена тиква” (Ружичић), „Општинско дете” (Општинско дете), „Народна драма” (Милан), „Осврни се у гневу” (Клиф), „Прљаве руке” (Иго).

Освајио је Награду „Јоаким Вујић” за најбоље глумачко остварење на 53. Фестивалу професионалних позоришта Србије у Пироту 2017.