ДАНИ МРЖЊЕ

Јавни дискурс у Србији, уз повремене испаде, углавном лавира на танкој жици између еристике и чатовања. Између расправљања и полемисања, жучног оспоравања и сочног препирања, на једној, и лаког чаврљања и необавезних ћаскања о тривијалним темама, уз помањкање језичких правила, културолошких образаца и политичког бонтона, на другој страни.

Накана власти, наговештена још претпрошле зиме, да сведе глас опозиције „на разумну меру”, све под формом „враћања угледа и дигнитета” парламенту, започета октроисањем скупштинског пословника, последњих је дана потпуно огољена. Саботер у кампањи политичког преваспитавања и уљуђивања Србије је, укључив и кривњу за „говор мржње и позив на линч”, по пресуди шефице посланичке групе ДС-а, идентификован као Велимир Илић. Да, исти „онај, наш Веља”, „носилац споменице” октобарске „багер револуције” 2000, један од родоначелника стандарда комуникације, у српској политици знаних као „вељизми”!? Били су то дани када су, сећамо се, неки „револуционари” са речи прешли и на конкретна дела – од паљења скупштинског здања до организовања „топлог зеца” за уреднике РТС-а.

Но, најпре нешто о говору мржње. Уместо упрошћене дефиниције Комитета министара Савета Европе из 1997. која (свако се чеше тамо где га сврби) под појмом „говор мржње” подразумева облике изражавања који шире, подстичу, промовишу или оправдавају мржњу међу расама, ксенофобију, антисемитизам и друге облике мржње засноване на нетолеранцији израженој, кроз агресивни национализам, етноцентричност, дискриминацију или непријатељство према мањинама, имигрантима и људима имигрантског порекла – мени је некако ближа (јер је свеобухватнија) једна друга одредница. Према њој, говор мржње је механизам сталног, ритуалног понављања одређених стереотипа, нападачки говор којим се шири мржња и несношљивост, уз изјаве које застрашују, нагрђују или узнемиравају појединце или групе и које позивају на дискриминацију или насиље према појединцима или групама.

Е, ту би пажљиви трагач већ могао да нађе и штива о „одгајивачу расних паса”, реченом Илићу који нас је, преко малог екрана, подсетио да кога пас уједе, тај није добар човек (у овом случају, дама), али је своју елаборацију изгледа наставио и пошто су се камере угасиле, па је Тривановој, како она тврди, објаснио да ће њу, „змију, осу и наказу” да „рашчеречи и растргне”. Али, ако је тако – то није тема за политичку анализу и етичку синтезу, већ за суд, прекршајни или кривични, не знам, и за Вељине бираче. И ту је крај приче.

Но, да видимо шта су тих дана о Велимиру, о другима и о себи, јавно говорили ови што би сада да га линчују или бране, свеједно. Гласноговорница ДС-а је, у ТВ дуелу, Илића окарактерисала као „примитивног”, а сутрадан додала и да је у емисију „дошао с чопором”.

Шефица посланичке групе Г17 плус га је назвала „алкохоличарем”, с чиме се сложио и посланик Чанак, уз додатак: „и лажов с имунитетом”. Потпредседник владе Динкић успоредио је напредњаке са немачким националсоцијалистима, а успут и народној заступници Табаковић казао да „лаже”, да ли као пас или џукела – још није доказано. Председник напредњака је, пак, Динкићевима узвратио сочном псовком најмилијих и физиолошким продуктом велике нужде…

Недеља борбе против Велимира Илића, окончана је баш Вељиним вокабуларом. Цитирам, из саопштења за јавност једне, формално опозиционе партије, „личне карактеристике” извесног пребега са Андрићевог венца у једну другу, формално опозициону, странку: „…згађен… у интересу најмрачнијих кругова… руше реформу правосуђа и правду… човек без образа и карактера, потказивач који муца док говори бесмислице… уопште се не разликује од адвоката мафијашких кланова, бранилаца оних које је М… осудила и функционера К... владе који су покушавали да сруше и специјални суд и суђење за убиство премијера… мафија су он, они који су му пружили уточиште и сви који су престрављени реформом и чишћењем правосуђа… за мрачњака какав је Ц… покушава да сруши цео систем који се успоставља… муцање и лагање… скрасио се у друштву које је довољно ниско и савршено одговара његовим моралним и стручним капацитетима… каријериста који тешко саставља нормалну реченицу… политичка битанга… терор незадовољника који се отворено представља као бранилац криминализованог дела правосуђа…”.

Било је то дан пре но што је председник државе, у „присуству” никога из опозиције, рекао да је „Авалски торањ доказ да сви можемо да радимо заједно”, а градоначелник изјавио како је „торањ симбол будућности, а не прошлости”.

Глагол „торњати се”, иначе, није настао од именице „торањ”, већ од „тор”, па би императив „торњај се!” значио поруку политичком противнику да иде тамо одакле је дошао, дакле, да се врати у свој тор. Нека то буде мој скромни допринос разумевању политичког речника у Србији. Кад већ нешто кажу, да бар знају шта то значи.

директор пи-ар агенције „Прагма”