Београд леп као Хемфри Богарт

У новој књизи избраних есеја нашег познатог писца Драгана Великића „О писцима и градовима” (издање новосадске „Академске књиге”), обједињени су текстови који су настајали од деведесетих година до 2007. Поред тога што указују на оне догађаје из искуства који су утицали на настанак Великићевих романа „Via Pula”, „Астраган”, „Дантеов трг”…, показују и омиљену литературу овога аутора, његов став према књижевној уметности која је „моћнија од стварности”, као и оно искуство другог, које језа писца најважније.

И у овој књизи изабраних есеја говорите о људима и пределима,

сликама које су учествовале у обликовању Ваше духовности. Тако заправо потврђујете насушну потребу за оним „другим”, за сталном идејном комуникацијом, за путовањем?

Сваки човек је сума искустава, колаж састављен од предела које је видео, места у којима је живео, људи са којима се сусретао. Без комуникације живот је пусто острво. Књижевност, и уопште уметност, јесте вид комуникације. Други је наша судбина, неизбежност. Без релације са другима не би било могуће констатовати властите квалитете. Књижевност је говор разлике, јер само разлика даје да ствари и појаве буду виђене у њиховој истини, само нас разлика буди и присиљава да мислимо.

Пишете о појму „другости” подједнако важном и за стваралаштво Џојса, Итала Звева, Набокова. Да ли бисте и Ви били ово што јесте данас да често негде нисте били „други”, да нисте мислили и писали о другачијем?

За писца је искуство другог и другачијегнајважније. Рекао бих да без тог искуства, без осећања извесне изопштености, нема немира који је покретач и нуклеус стваралачког процеса. Аутентично књижевно дело је покушај успостављања другог и другачијег. Свако је тек колаж сачињен од великог броја других. Тај број се стално увећава. Писац чини искорак, све време носећи у себи две обале. За мене је мисија писца да одоли лакшем путу који тако често потврђује заблуде, продубљује стереотипе, и да у тоталитету створи обрис властитог универзума. То је пре један физиолошки процес, који за меру нема унапред задату путању. Оног часа када се упутимо у бескрајну територију другог, снабдевени различитостима које су тек узорци наших могућности, ми смо се определили за принцип синтезе, за креацију као начин живота и доживљај света.

Међутим, шта према Вашем познавању историје значи страх од другачијег, као својеврсни стереотип, који нагони на стварање неприродне чистоте, непотребне „заштите”?

У мени буди тескобу сваки покушај да се акламацијом успостави некакав генерални консензус по виталним питањима. То је посебно видљиво када се говори о историјским догађајима, када се узимају у обзир само оне околности које доказују неку унапред задату „истину”. Сужена свест оптерећена предрасудама није у стању да домисли било какву истину. Зато су јалова сва она аматерска размишљања о историјским догађајима и појавама лишена увида у читав контекст који је припремио одређену историјску ситуацију. Није потребно бити паметан да би се нешто тврдило, чак штавише за ватрене крсташе једнодневних истина памет је оптерећујући елеменат, права јерес. Свуда и увек глупост има довољно обожавалаца, јер она не захтева ни напор ни знање, већ само слепу веру, искључивост, често и мржњу према свему што је другачије. Према другом. Наравно, лакше је тог другог створити, према властитим мерилима, него га упознати и прихватити као таквог, дозволити му да то буде. Могућност другог зависи и од капацитета нас самих. Тамо где нема места за истински другог, нема места, пре свега, за било какав свет, сем предрасуда и заблуда чија функција је да онемогуће било какву промену. А то је супротно принципу живота. Још је Хераклит рекао да се у исту реку не може два пута ући.

Да ли је за Србе било оних „опасних” другачијих, каква је о њима представа данас?

Не бих генерализовао. За које Србе? Шта је појединац, индивидуа учинила да би била Србин или Шпанац? Само то што се родила. А на свет не долазимо својом вољом. Како се може бити поносан на саму чињеницу да си Србин или Шпанац? Претпостављам да такав лик преузима у своју корист, на свој тас, вредност једног Доситеја, Тесле, Андрића. Али, где је ту он? То је оно дискутабилно МИ којим се огрћу нишчи духом у нестабилним временима. Да бисмо били вредни поштовања, да бисмо уопште осмислили свој боравак на Земљи, ваљда би требало нешто учинити са самим собом. Не мислимо и не реагујемо сви исто, па према томе не могу да генерализујем и употребим именитељ нације за догађаје који су протутњили током последње две деценије нашим простором. Ваљда се већина сећа како се одвијала припрема за враћање поноса Србији, какве су све глупости имале третман државне политике, и шта је уследило као резултат. Није потребна велика памет да би се разумела веза између новонастале касте тајкуна и тајкунчића и свих оних ратова које је Србија водила док је Милошевић био на власти. Међутим, у природи је људској да разлоге за властите заблуде тражи тамо где је лакше и безбедније. Па се тако кривица за поразе и пропадање често усмерава према онима који нису одговорни за ситуацију у којој смо данас.

Тишма је за Вас био она дубока, усамљена личност – човек острво, који је са стране посматрао пораз хуманости. Због чега је још његов дневник оставио тако важан утисак на Вас?

Тишма је шест деценија водио дневник. Бележио шта му се све дешавало још од времена када су га родитељи почетком Другог светског рата склонили у Будимпешту. Није реткост да онај који води дневник приказује себе у околностима које му не служе на част, да завири себи под кожу, да се суочи са властитим слабостима. Да се прикаже као негативни јунак. Али, по правилу, увек негде у позадини вибрира искушење да се прећуте ситуације у којима се јавља као слабић, да прећути љубомору и завист коју у њему изазивају неке особе. А баш је таквих ситуација у Тишмином дневнику много. Рекао бих да Тишма није користио козметику приређујући свој дневник за објављивање.

Аутобиографија као можда једина књижевна форма, кажете, наликује на прикривени чин вођења дневника о ономе што је било и што се и није десило. Да ли је за Вас мерљива и сасвим реална раздаљина од сећања на детињство у Пули, па до, на пример, оног малог „Руског прозора” – „отвора кроз који се може намигнути себи од пре”?

Раздаљина је у литератури релативна категорија. Хир сећања памти наизглед неважне тренутке. Кажем неважне јер, по правилу, заборављају се околности у којима се неки обичан, баналан призор уписао у наше сећање. Ишчилело је оно што се наслонило на тај призор, што га је можда изазвало. Трезор сваке особе састоји се од тајни, од прећутаних чињеница које се касније, под светлом зрелости, појављују разголићене, често сурове у својој истини. Писање је откопавање. А самим тим и суочавање, покушај да се развију негативи скривени у затонима подсвести.

Који од градова у којима сте живели и писали има за Вас највећу симболичку снагу, који су били највреднији путовања и литературе?

Свакако то су Београд, град у којем сам се родио и у којем сам провео најдужи период живота, и Пула, град мога одрастања. Та два града јесу мени најважнија. Међутим, тешко бих саставио вредносну листу других градова у којима сам живео. Беч ми је такође важан. После Београда и Пуле то је град у којем сам провео највише времена. Укупно шест година. Поменуо бих и Берлин, град у којем сам провео годину дана. И који ме подсећаo на Београд по својој отворености, по даноноћном брујању живота. У једном документарном ТВ филму аустријске продукције, новинар саговорник ми је поставио питање: „Да ли је Београд леп?”. Стајали смо на Калемегданском платоу. Пред нама се пружао поглед на Земун и новобеоградску обалу. Рекао сам да је Београд леп на начин на који је леп Хемфри Богарт.