Дајте нам гулага

Овај текст желим да искористим да признам сопствену грешку – непромишљеност и наивност са којом ушао у рад на представи „Да нам живи,живи рад”у Атељеу 212. Да бих описао све нијансе своје наивности потребно је да прво напишем неколико речи о одређеним појавама у нашем друштву и позоришној сцени које су у великој мери утицале на настанак ове представе, а које сам почео да примећујем пре годину дана. Ради се о необичној опчињености наше позоришне елите револуционарном – антикапиталистичком, социјалистичком па и комунистичком (пре свега) иконографијом. Иако је она,наравно,била присутна и раније, у прошлој години је постала толико честа да је заиста постала феномен на који смо дужни да обратимо пажњу.

Све то је довело до тога да не будем превише изненађен када је управа Атељеа 212 позвала на револуцију у позоришту и увођењем „револуционарног дизајна“ учинила да сви Београђани са трунком доброг укуса пожеле да некако жмурећи прођу кроз хол позоришта до сале. Видео сам то само као наставак истог тог поступка којим се тржишна логика користи да би превазишла кризу која је пре свега криза легитимитета. Недостатак било каквог садржаја, смисла, идеја доводи до бесрамног, баналног, кич преузимања било какве идеје која носи неку енергију, па макар се она заснивала управо на борби против те исте тржишне логике. У том смислу ни антиглобалистичка-јапи Коса не може бити изненађење. Она је природна последица те метастазе тржишне бахатости и недостатка минимума поштења јер је ниво цинизма потребан да би се приступило таквом једном пројекту једнак оном који би био потребан драмској секцији чувара логора Аушвиц да за логораше игра рецимо Толеровог Хинкемана.

У овој фасцинацији сам,дакле, у својој наивности, успео да препознам само два нивоа: либералну тактику преузимања (дизајна) еманципаторских политика ради сопственог оснаживања и остваривања легитимитета са једне стране, и са друге, самозадовољно подсмевање нечему што се препознаје као идеолошка заслепљеност у данашњем „постидеолошком“ друштву. Трећи ниво фасцинације, са којим сам радећи у Атељеу 212 доживео чеони судар, нисам умео да препознам.

Када ме је Анђелка Николић позвала да радимо на представи Да нам живи, живи рад, дошли смо на идеју да пробамо да обрнемо ситуацију, да користимо исту тактику субверзивне афирмације,али овај пут не у циљу забаве (борбе за опстанак на тржишту) већ за покушај деконструкције идеолошке матрице која је данас доминантна у нашем друштву и култури. Одлучили смо да направимо представу која ће славити либерални капитализам на исти начин на који се у нашем позоришту „слави“ комунизам. Међутим, већ после неколико недеља рада у Атељеу 212 открио сам још један узрок фасцинације револуционарним темама. Позван сам у правну службу да потпишем уговор. На своје запрепашћење открио сам да на уговору уместо договорене суме новца пише дупло мања сума која је подразумевала да радим за месечни износ који је далеко испод законом прописаног минималца. Можда управа Атељеа 212 верује да ће прави „револуционари“ за „револуцију“ радити и бесплатно, али је могуће и да је то заправо био почетак притиска на ауторе представе. Како је време одмицало, све више сам сазнавао за нове захтеве и најдиректније забране које су упућиване Анђелки, у вези са сценографијом, режијом, па и самимнасловомпредставе,али ниједна од њих још није била упућена директно мени. То се први пут догодило на првој од четири(!) контролне пробе када је Кокан Младеновић тражио се из сцене „Ко је профитер“ избаци песма која је по њему превише подсећала на Бориса Тадића(?!) (песма која се у тој сцени пева је превод универзитетске химне „Гаудеамус Игитур“, коју Младеновић ваљда није успео да препозна). Осим тога је сугерисао да би било добро да се цела та сцена избаци, као и сцена „Невидљива рука тржишта“.
На следећој контролној проби је са сугерисања прешао на отворену цензуру и забранио одређене речи и реченице из наведених сцена. Пример једног од баналних захтева господина Младеновића је да се у сцени која се између осталог бави насиљем на улицама не изговори име фудбалског клуба Партизан и Народног покрета Образ, као и име Светог Саве и светог Николаја Велимировића. Без жеље да правдам свој ауторски став у вези са овим примером, желим да нагласим да сам у данима после убиства Бриса Татона имао потребу да се на најдиректнији могући начин позабавим и питањем друштвеног насиља и десничарске идеологије које цвета под окриљем наше „демократске“ власти.
С обзиром на то да сам сматрао да је отишао предалеко и да је прекорачио своја овлашћења, рекао сам да прихватам сваку драматуршку, „позоришну“ критику, али да немам намеру да мењам реченице које имају везе једино са нашим ауторским ставом. Младеновић је на то (крајње револуционарно) одговорио да то схватим као цензуру и да све што се чује са сцене мора да буде „у складу са ставовима Атељеа 212“.

Оно што се дешавало у том тренутку, што ја у својој младалачкој понесености емоцијама нисам умео да видим, јестеизлазак на површину још једног (и за овај случај кључног) нивоа фасцинације револуцијом и левичарским идеологијама. Оно што могу да кажем у своју одбрану јесте то да ми није било ни на крај памети да узоре тражим на тамној страни социјализма, дакле не као последицу фасцинације октобарском револуцијом, покретом еманципације, 1968, већ стаљинизимом, партијском моћи, гулазима и временима када су људи дрхтали од разних бирократских владара који имају моћ да кажу „цензура!“. Анђелки Николић сам касније поновио да немам намеру да мењам ствари које је тражио управник позоришта, али је она на тих неколико измена у вези  с којимасам ступио у отворени сукоб са Младеновићем ипак пристала. И даље мислим да би било боље да смо пустили Младеновића да, ако жели, из политичких разлога скине представу са репертоара, али разумем и Анђелкину веру у важност ове представе и потребу да се одређене речи чују са сцене Атељеа 212.

Када је пре месец дана на фасади Атељеа освануо графит „Филозофија паланке“ сматрао сам да је аутор грдно погрешио, да је превидео игру која је на делу. Веровао сам да баналност и кич који су постали основа ПР стратегије Атељеа 212 нажалост представљају нормалну појаву у свету у ком људска креативност не успева да створи садржај оном брзином којом га маркетинг троши и обесмишљава, да то нема никакве везе са књигом Радомира Константиновића. Испоставило се да нисам био у праву. На контролним пробама представе „Да нам живи,живи рад“ на делу је био домаћи флавоур либерализма – паланачки либерализам. Ту је дошло до трагичног сукоба глобалне и локалне реалности – у савременом демократском либерализму моћ је невидљива. За паланчанина моћ нема смисла ако се не види.