И устаништво и квислинштво

На однос комунизма и антифашизма код нас светло бацају и главне схеме преузете из стаљинизоване историје бољшевичке револуције и СССР-а. Зато антифашизам није био сметња југокомунистима да "заоштре класну борбу" и из "буржоаске" одмах пређу у "пролетерску" фазу револуције уништавајући актуелне и потенцијалне противнике и ривале, чак и оне који ништа мање нису били антифашисти. А кад је тај терор довео до тешких пораза, вођство КПЈ и НОБ-а у правом стаљинистичком маниру дистанцира се од њега као од "левог скретања", иако је било његов инспиратор.

Против доскорашњег званичног идеологема о потпуно интринсeчном комунистичком антифашизму сигурно говори и проглашавање сваког антикомунизма у нашој земљи за профашистички и чак фашистички, барем "објективно" ако већ не и по свесној настројености. Сви стварни и потенцијални конкуренти комунизма, да стварне непријатеље и не помињемо, проглашени су за "фашисте" и "слуге и помагаче окупатора", и сл. То је искоришћено као оправдање за масовна хапшења и убијања по преузимању власти.   

Званична историја НОБ-а није правила никакву значајнију разлику између четника Драже Михаиловића, са једне, и недићевских, љотићевских, па чак ни усташких формација, све их проглашавајући за квислинге.

Да би тачно било схваћено оно што намеравам да кажем о Краљевској југословенској војсци у отаџбини под командом Драже Михаиловића, претходно морам да подсетим на постојање две битно различите димензије у српској традицији.

Једна је принципијелистичка и повремено устаничка, а друга прагматистичка и понекад квислиншка.

Прва је дошла до изражаја, примерице, у расположењу да се у целини одбије аустроугарски ултиматум 1914, у одбацивању Споразума са Хитлером, као и у избијању партизанског и четничког устанка против окупатора 1941. године. А друга се испољила у прихватању безмало целог аустроугарског ултиматума од стране српске владе, у склапању споразума са Хитлером, у доброј вољи коју је према њему испољила нова Симовићева влада чим је путем пуча дошла на власт 27. марта 1941, у одустајању Михаиловићевих четника од даљег оружаног устанка, и неупоредиво више у Недићевој квислиншкој влади и њеној оружаној борби против партизана све до краја.

У српској историји стално се сукобљавају, преплићу, а повремено и међусобно ублажавају две поменуте тенденције. Кад запрети судбоносна опасност по национално достојанство и независност, међу Србима често превлада принципијелна и чак устаничка елита, дајући тон масовном расположењу и поступању, али и заводећи на утисак да је већина Срба спремна да за те вредности жртвује и живот. А кад због деловања релативно малобројне бескомпромисне елите настану огромне жртве, онда одлучујући утицај преузима прагматична а у неким случајевима чак и колаборационистичка елита.

Познато је да су партизани и четници подигли устанак против окупатора и створили приличну ослобођену територију у Србији у другој половини 1941. Међутим, убрзо су их непомирљиво раздвојили не само крајњи ратни циљеви, него и пораз устанка и нарочито однос према масовним репресалијама над цивилним становништвом. Главнина поражених партизана потиснута је ван Србије, а малобројни су наставили са диверзантским акцијама у Србији. Међутим, те масовне репресалије и њихове страховите жртве шокирале су Дражу Михаиловића и удариле му психолошки и политички печат који ће носити све до потпуног слома. "Још није време за борбу" – то постаје његово гесло. Решио је да мање-више чека на одлучујући преокрет на главним савезничким ратиштима против сила Осовине и значајније се укључи тек у завршне војне операције кад је очекивао да буде решено и питање послератне власти у земљи. Дабоме, његови четници су настављали да сурово прогоне и ратују против партизана, а ови им нису нимало остајали дужни.

У тој наоко добитничкој прагматичној комбинацији био је један суштински превид: Черчил није био мањи прагматичар од Драже Михајловића. Зато ће касније повући подршку четницима и преусмерити је ка партизанима. Уосталом, Черчилу се сигурно наметало и следеће питање: како то да су он и Рузвелт били у стању да у борби против Хитлера тесно сарађују са Стаљином, док су прозападни Дража Михаиловић и просовјетски Јосип Броз напротив прекинули краткотрајну сарадњу и оружје окренули један против другог. Да завршимо са тим "уживљавањем" у Черчила: иако је на Јалти успео да са Стаљином постигне споразум о подели напола утицаја у послератној Југославији, он је (заједно са Рузвелтом) без сумње знао да ће совјетске трупе (а не западне) ући у њу и подржати Тита да потпуно преузме власт; у одбрани тог очекиваног исхода, који и тако-и-тако није могао спречити, Черчилу је од огромне помоћи био Брозов активни антифашизам уз истовремену пасивизацију Михаиловићевог антифашизма.   

Рачуница овог потоњег била је мањкава и са моралног становишта: ратовао је против партизана који су ратовали (како против њега тако и) против окупатора, а свој народ (изузев његовог партизанског дела) хтео је да поштеди нових жртава у време док су водеће антифашистичке силе подносиле велике ратне жртве.

Да сумирам. Постоје различити облици, начини и интензитети антифашизма. Једно је примерице приватни антифашистички став, друго његово јавно испољавање, а треће борба против фашизма, нарочито оружана. Упоређујући две антифашистичке оружане формације у нашој земљи за време Другог светског рата могли бисмо устврдити да је главни извор пропасти Михијловићевог четничког покрета била пасивизација антифашизма (изузев оружане борбе против љотићеваца и усташа као домаћих фашиста), док је декаденција Титовог партизанског покрета снажно поспешена  властоборачком  инструментализацијом антифашизма.

Професор универзитета и председник Српско-aмеричког центра у Београду