Тражи се плац за браћу Мировић

Сремска Каменица – Тик уз Дунав, на обронцима Фрушке горе, у 12 типских кућа тренутно живи 119 деце без родитељског старања, углавном средњошколаца. Најмлађи има шест година. Пролазимо таблу с натписом „СОС Дечије село“ и стогове свеже покошене траве. Неколико малишана јуриша на новим тротинетима. Питамо где је директорка. Показују нам прстом у једну од кућица и настављају јурњаву.

Дочекују нас специјални педагог Здравко Крунић, који је овде пуних 35 година, и директорка Бранислава Балабан, објашњавајући да је била велика храброст почетком седамдесетих предложити и реализовати једну „капиталистичку“ идеју. Село, које данас чине 24 објекта и 56 запослених, отворила је Јованка Броз 1975. године као једно од 100 такве врсте у свету.

– Имамо и осам станова у Новом Саду, где живе наша деца која су данас студенти или млади људи који чекају запослење. Први стан је деци поклонио професор др Лазар Ракић, а последњи смо купили новцем који нам је даровао Синиша Михајловић. Те станове имамо већ 15 година и до сада из њих ништа није однето, ни једна једина кашика – с поносом прича директорка.

Каже и да одлично функционише систем кумства на даљину, да су дечији кумови махом у иностранству и да је фонд за излазак изузетно важан у првим самосталним корацима. Деци се не даје новац у руке, већ се у договору с центром за социјални рад купује плац или плаћа стан на годину и по дана.

– Све радимо сами. Ово је тим који тегли и гура 24 часа, 365 дана у години. Село је отворено, ово није дом, овде нема физичких ограда – говори Бранка Балабан, мада признаје да је највећи проблем мањак радника током ноћи.

Она је овде 18 година. – Да, породични живот трпи – додаје – али имам и велико разумевање своје породице јер ово није посао, ово је живот.

Док причамо с времена на време уђе понеко дете с тренутно нерешивим проблемом или просто жељно загрљаја, који одмах и добија.

– Деца која овде дођу имају тешке приче иза себе. Ми знамо да њима нико не може да замени родитеље и зато се трудимо да им обезбедимо услове за нормалан живот и одрастање. Деца углавном остају док се не оспособе за занимање, а уколико се процени и дуже. Свако се школује онолико колико покаже интересовања и способности. А када једном оду, пратимо их, они не остају без подршке, мада се више трудимо да се пупчана врпца не пресече, већ сама осуши – каже директорка.

Посебно нам скреће пажњу на тројицу браћа Мировић. Жеља свих запослених је да им неко од људи добре воље поклони плац за кућу, па би почели полако да граде даље, камен по камен...

Здравко Крунић нас води у обилазак села. О младима брину психолози, педагози, социјални радници и васпитачи, које деца зову „тетка“ и „чика“, али и „мама“. Куће су на три нивоа, с дневном собом, трпезаријом и кухињом, купатилима, собама у којима су углавном четири кревета. Чика Здравко нам објашњава да су светски стандард два кревета, а српски – видимо и сами. Све собе су уредне – оне у којима су девојчице пуне плишаних играчака, а мушке излепљене постерима фудбалера. На једним вратима пише „Обавезно куцање и изување“.

Марина Миланковић, Ђенђи Шишмановић, Петар Вукотић, Весна Ћурић и Светлана Вукосављевић су задужени за куће број један и број три, у којима живи по 11 деце.

У дневној соби нас дочекују Споменко, Стојанка, Миле, Стевица, Саша, Роберт, Катарина, Слободан, Аца, две Цеце, Пеца, Марија, Стева, Стефан, Никола, Светозар, Петар, Марко, Тања, Петка и Ружица. Најмлађи је Аца, има седам година. Његова је она соба са знаком за изување. Заправо, нису баш сви ту, неки су у школи, неки на послу, али нам њихови другари диктирају у бележницу имена да их све споменемо. Млађи иду у основну школу која је одмах поред Дечијег села, а средњошколци у Нови Сад.

Цеца жели да упише педагошки факултет, па је ванредно уписала четврту годину, јер је завршила трогодишњу средњу школу. Миле је матурант, будући аутомеханичар. Нуди да нам поправи ауто, каже да има пет из праксе. Стојанка највише помаже око кувања, а специјалитет јој је помфрит, који сви обожавају.

Слободан је најстарији од браће Мировића (16, 18 и 21 година) и најстарији од све деце у селу, тако да има привилегију да је у соби сам. Учи соло певање у средњој музичкој школи, свира фагот у Филхармонији младих и друга година је туризма на ПМФ. Његов брат Споменко је будући аутолимар, али се нада да ће када изађе из села да упише курс за полицајца. Сашу, трећег Мировића, видимо само у пролазу.

Док седимо у трпезарији украшеној балонима, уз сок и кафу, кажу нам да су баш јуче прославили три рођендана. На зидовима фотографије, цртежи и иконе. Само ова група има своју славу, Св. Василија, јер су хтели да и на тај начин буду повезани као једна породица.

– Идемо на летовања у иностранство, на излете, у позориште, биоскоп, на концерте. Ево у недељу је баш Слободанов рођендан, а заједно их славимо све, као и имендане и нас деца изненаде тортом и поклоном. Деца су вредна, одлично праве сарме и колаче, знају да направе одличан роштиљ – каже нам тетка Марина.

– Знамо и да једемо, добацују из дневне собе уз општи смех.

Пред одлазак позирају за заједничку фотографију. Аца нас не констатује, не одваја се од новог тротинета. На коментар да се мало стисну, много их је у кадру, Марина добацује да „деца иду и висину, а особље у ширину“ поново изазивајући салве смеха.

Директорка жустрим кораком пролази поред нас. Стигла је нека гардероба, ваља је распоредити.

– Обавезно да дођете у јуну, већ три године заредом учествујемо на Пасуљијади у Темерину... да пробате наш пасуљ, прсте да полижете. Ако не пре, онда вас чекамо за славу 14. јануара – испраћају нас у глас. И да не заборавимо да напишемо апел за тројицу браће. Ево – и у наслов стављамо.

Сандра Гуцијан