Избрисани из историје

На Опленцу, стотинак метара изнад пута за Горњи Милановац и непун километар јужно од Цркве светог Ђорђа и маузолеја српских краљева из династије Карађорђевић, непозната и необележена, налази се још једна гробница. У њој су, како се верује, покопана тела 31 четника које су стрељали немачки окупатори у децембру 1942. године.

Сакривено дубоко у сенци храстове шуме, ово место је више од 60 година чекало да буде откривено и да буде испричана прича о догађају који, можда, баца другачије светло на званичну српску историју.

Тајна опленачке шуме откривена је прошлог пролећа. После 18 година упорног трагања, истину о судбини чланова четничког покрета открили су Миладин Гавриловић, директор Задужбине краља Петра Првог, и Милева Стевановић, управник Музеја на Опленцу. Они су у густом шибљу и корову открили посмртне остатке седам људи за које верују да су били четници са овог подручја. Кости осталих чекају надлежне – да их ископају, идентификују и да Србији и свету кажу истину.

Случај опленачких жртава преузело је Тужилаштво за ратне злочине, по чијем је предлогу суд наложио ексхумацију и утврђивање идентитета убијених, јер, по закону, ратни злочини не застаревају.

Прича о стрељању четника и масовној гробници на Опленцу није непозната у овом крају, али се више од пола века о томе само шапутало. Чули су је и запослени у Задужбини, али није било ниједног писаног трага, ниједног доказа. Тражили су свуда – у књигама умрлих, у списима цркава, у архиву Шумадије и Југославије, у суду и у Тужилаштву, али нигде ни речи о овом догађају.

– Стицајем околности дошли смо до дневника Словенца Албина Чопа, административног радника у Задужбини. Он је врло прецизно бележио све што се дешавало на Опленцу током Другог светског рата. У дневнику пише да су 21. новембра 1942. године довезена два камиона са заробљеницима. Два дана касније, из правца Рудника доведено је још осам свештеника. Неки заробљеници су 2. децембра одвезени за Београд, а већ 6. децембра по подне између 16 и 17 сати чули су се пуцњи. Тада је око 20 заробљеника стрељано у мајдану изнад штала. Сви су покопани у стајско ђубриво. Већ 9. децембра поново су се чули пуцњи. Стрељана су још петорица људи које Чоп назива "шумци". Сутрадан, 10. децембра, стрељана су још петорица, али су двојица успела да побегну – прича Миладин Гавриловић, описујући догађај који у српској историји званично не постоји.

Чоп у дневнику бележи да је претходно, у новембру 1941. године, немачка ес-ес дивизија на Опленцу била замењена једним новим батаљоном од хиљаду људи. Они су били смештени по баракама. Према истраживањима, та јединица починила је злочин над више десетина заробљених четника.

– Батаљон је припадао Ловачком пуку број два и носио је ознаку војне поште 45777. Командант је био капетан Диче, ађутант потпоручник Тот, а командант места био је потпоручник Бајар. Тај батаљон је био специјализован за одмазде и заплашивање становништва. Они су стрељали те људе – прича Гавриловић.

У јануару 1943. године, на Опленац долази бугарски пешадијски батаљон под командом мајора Гичијева. Немци остављају само неколико официра и повлаче се у Босну где су се водиле најжешће борбе на Козари. Тада су тела премештена у нову гробницу. Бугари су, како бележи Чоп, наредили да се убијени сахране у нову јаму, јер је претходна била плитка. Милошу Јокићу, тадашњем председнику општине Топола, наложено је да прикупи кулучаре за овај посао. Мештани су присилно копали гробницу поред самог мајдана – 20 метара дугу, два метра широку и два дубоку – и тела свих заробљеника, њих 31, пребацују у ту нову гробницу.

Током година трагања, Гавриловић и Милева Стевановић дошли су до података да су жртве биле из Страгара, Горњег Милановца и Чачка. Нашли су и људе који су присилно копали јаму. Били су то старци од 80 година. Претраживали су заједно сваки педаљ земље у потрази за гробницом.

– Мислим да нас је Бог погледао 17. априла прошле године. По завршетку радног времена, Милева је предложила да обиђемо шуму још једном док није олистала. Отишли смо до малог мајдана. Ту су били неки људи. Тада сам видео нешто због чега сам знао да смо нашли гробницу. Рекао сам: "Овде је. Само се окрени". Милева је била скамењена. Мислила је да сам видео костур. На кори храста поред нас био је урезан велики крст, а изнад њега био је прикован мали крст са четири "С". На том месту били смо много пута, али се крст није видео од корова, нити смо ми гледали у стабла. Кад смо боље погледали, видели смо улеглу земљу и да то место изгледа баш онако како су га очевици описивали – наводи Гавриловић.

Испоставило се да је под крстом заиста гробница. Тако је откривена једна од најмрачнијих тајни овог подручја.

(Сутра: Мучења у краљевој вили)