Назад у варварство

Када је у понедељак 17. јула судија окружног суда у Хагу, господин Хофхуис обзнанио своју одлуку, велики део холандског друштва морао је озбиљно да се запита о природи свог уставног уређења. Ова европска земља, коју и иначе у последњих неколико година потресају озбиљна унутрашња превирања у погледу свог идентитета (поменимо само одбијање европског устава на прошлогодишњем референдуму, убиство режисера Теа ван Гога, пораст ксенофобије), доживела је да се њена традиционална толерантност, која ју је дефинисала као вековима најлибералнију државу Европе, доведе до апсурда.

Наиме, поменута одлука није тек обична, свакодневна пресуда неког од окружних судова, већ пресуда у једном од оних спорова који засецају у саму срж друштва. А можда и у саму природу цивилизације. Реч је о пресуди којом је суд одбио да забрани учешће на изборима такозваној Партији братске љубави, слободе и различитости (ПНДВ), регистрованој крајем маја ове године. Ова несвакидашња политичка групација коју називају и Странка педофила, изазвала је разумљиво огромне контроверзе својим програмом.

Суштину тог документа чини залагање за спуштање законом дозвољене границе за добровољно ступање у сексуални однос малолетним особама са садашњих 16 на 12 година. Дакле, идеја је да пунолетне особе попут 62-годишњег званичника партије Ван ден Берга, који је иначе 1987. био осуђиван због сексуалног злостављања једанаестогодишњег дечака, могу слободно да прилазе и ступају у сексуалне односе са особама, како се у рекламама каже, "већ од" 12 година. Ово се види као прелазна фаза а крајњи циљ је потпуно укидање те границе, односно пуна легализација неограничене педофилије.

Но, у програму се налазе и друге занимљиве идеје: декриминализација дечије порнографије (допуштање легалног приватног поседовања таквих снимака), затим дозвољавање сексуалног општења са животињама (наравно, уз забрану њихове злоупотребе), па слободно емитовање порнографије током читавог дана (само би се насилна оставила за касне сате), шеснаестогодишњацима би било допуштено да се појављују у порнографским филмовима и да се баве проституцијом... А да, и бесплатно путовање железницом за све грађане!

Појава овакве партије изазвала је згражавање Холанђана и подстакла разне врсте делатности и организовања којим би се они онемогућили. Чак 82 одсто грађана је безрезервно за њихову забрану. Међутим, најпре је тужилац одбио да покрене поступак за забрану, а онда је и Окружни суд одбио званичан захтев њихових противника да им се онемогући политичко деловање. Образлажући пресуду, судија је истакао да слобода изражавања и слобода удруживања, која укључује и слободу да се оснује политичка партија, чине основу демократског друштва. Та слобода по њему даје могућност грађанима да "на пример искористе политичку партију као средство залагања за измену устава, закона или одређене политике". Кључно је, дакле, да партија није погазила ниједну норму позитивног права, већ се на правно дозвољен начин организовала у циљу измене законодавства средствима која дозвољавају устав и позитивни прописи.

Холандски званичници су поштујући своју правну традицију само следили формалне критеријуме не улазећи у супстанцијална питања, и држали су се наслеђених идеја да је толеранција мањинских и непопуларних мишљења и покрета неопходна за очување темеља холандског друштва. Међутим управо у томе и јесте проблем, јер овај покрет као ниједан други доводи у питање саме темеље цивилизације.

Тврдњом да је на бирачима да просуде залагања одређених партија, судија је отворио процеп за подривање темеља људског друштва какво познајемо. Наиме, хипотетички је могуће да ова партија уђе у Парламент, освоји довољну већину и промени закон тако да оствари начела свог програма. Аргументи да је то ионако логично кад се легализују геј бракови не стоје; ту су у питању пунолетне, рационалне особе које могу да одговарају за своје понашање; дванаестогодишњак то не може.

Овим није само постављен проблем односа права према моралу, обичајности и самим основама савременог уређења, већ је покренуто и питање о самом смислу цивилизације. Цивилизација је резултат људске еманципације од варварства и природних нагона. Све институције које човек већ хиљадама година прави, сачињене су као спектар конвенција конструисан да га уздигне и одвоји од животиње која следи своје најпримитивније инстинкте. Међутим, левичарска фасцинација ослобађањем сваке врсте (посебно сексуалне), чини се да је окренула овај процес у супротном правцу заборављајући животињску основу човека. Кад се једном крене, питање је има ли границе. Ако бирачи могу да одлуче да спусте границу сексуалне употребе деце, зашто сутра не би уз одговарајућу пропаганду одлучили да укину забрану инцеста?

Можда је најилустративнији за ову тенденцију "попуштања кочница" предлог ПНДВ-а да свако може да се појављује го на улици. Одбацивање одеће, о чему такође бирачи могу да одлуче, јесте метафора за одбацивање читаве цивилизације. Избори су 22. новембра.

Сарадник Института за европске студије, Београд