Вечити фашизам у Ековој анализи

Фашизам је данас стилска фигура за тоталитарне системе и екстремне десничарске појаве у различитим друштвима, али етикета фашисте може да буде додељена било коме ко се не слаже са неким другим, па можда управо због те неодређености овог феномена и иронији за љубав, према анализи чувеног филозофа, писца, теоретичара културе и семиотичара Умберта Ека (1932–2016), изворни италијански фашизам је и сам, по својој природи, био противречан, није имао никакву чврсту суштину. По Ековом суду то није била монолитна идеологија, већ пре опортунистички „колаж различитих политичких и филозофских идеја”, при чему Мусолини није имао никакву филозофију, имао је само реторику, често се позивао на провиђење и Бога. Фашизам је за овог мислиоца – фази тоталитаризам, разбарушена смеса која обједињује „монархију и револуцију, краљевску војску и Мусолинијеву личну милицију, привилегије додељене цркви и државно образовање које уздиже насиље, апсолутну контролу и слободну трговину”.

По Ековом објашњењу, фашистичка партија рођена је тако што је прогласила свој нови радикални и робеспјеровски револуционарни поредак, али су је парадоксално финансирали најконзервативнији земљопоседници. По његовом мишљењу, италијански фашизам био је прва десничарска диктатура која је завладала једном европском земљом, а сви потоњи покрети нашли су неку врсту архетипа у Мусолинијевом режиму.

„Фашизам је у почетку био републикански и двадесет година живео је проглашавајући оданост краљевској породици, што је дучеу омогућавало да за собом под руку вуче краља коме је чак понудио титулу цара. Али када је 1943. године краљ отпустио Мусолинија, партија се појавила два месеца касније, уз помоћ Немаца, под барјаком социјалне републике и рециклирала стару револуционарну партитуру, обогаћену наводно јакобинским акцентима”, пише Еко.

Недавно је у издању новосадске „Академске књиге” у преводу Александре Манчић, објављена књига под насловом „Како препознати фашисту”, сачињена од три есеја Умберта Ека.

Први текст „Вечни фашизам” предавање је које је Еко одржао на Универзитету „Колумбија” 1995. године, за америчке студенте, у данима после бомбашког терористичког напада на Федералну зграду у Оклахома Ситију, када је погинуло 168 људи, због чега је тема послератног антифашизма у Европи и Америци имала посебну тежину. Ово Еково предавање објављено је и у различитим дневним новинама и часописима.  

Ништа није пријемчивије од теорије која се позива на лично искуство, па у стилу тог емпиризма Умберто Еко се са дозом хумора присећа свог хаотичног детињства у ратној и послератној Италији и каже да је две године провео између есесоваца, фашиста и партизана, који су пуцали једни на друге, па је тако научио како да ескивира метак, што је за њега била сјајна вежба. Доласком ослобођења, дечак Еко је брзо схватио да су нове партије, које су се појавиле, постојале и раније, али да су биле тајне, да раније нису могле да учествују у политичком животу његове земље. Када су 1945. године партизани заузели Милано, нови добри момци били су амерички Афроамериканци, који су деци делили жваке. Као паметан дечко, Еко је увидео да је Покрет отпора био широк европски и светски феномен који је донео слободу и мир. Онда више није било сумњи за њега у то која је права страна, Други светски рат и Покрет отпора носили су ознаку победе над фашизмом.

„У Италији неки данас говоре да је рат за ослобођење био трагичан период подела, и да нам је сад потребно национално помирење. Сећање на оне језиве године требало би потиснути. Али потискивање ствара неурозе. Ако помирење значи самилост и поштовање за све оне који су ратовали поштено, опростити не значи заборавити. Могу чак и да прихватим то да је Ајхман искрено веровао у своју мисију, али не могу да кажем: ’Океј, сад се врати и опет уради исту ствар.’ Налазимо се овде да бисмо се сећали онога што се десило и да бисмо свечано рекли да ’они’ то више не смеју да учине. Али ко су то ’они’?”, писао је Еко у есеју „Вечни фашизам”.

Еко затим именује одлике „Ур-фашизма”, како га назива, а борба против његовог повратка стални је приоритет (Нека наш мото буде: „Немојте заборавити”, логоре и црне кошуље).

Прва карактеристика Ур-фашизма култ је традиција, синкретичка култура, која комбинује различита веровања, на начин теоретичара италијанске деснице Јулијуса Еволе. Он је комбиновао мит о Светом Гралу и Протоколе сионских мудраца, алхемију и Свето римско царство. Следи фашистичко одбацивање модернизма, ирационализам и култ акције ради акције, сумња у свет интелигенције и културе (Еко цитира Гебелса који је рекао да се на помен културе хвата за пиштољ), схватање неслагања као издаје, страх од различитости, расизам, популизам и идеја заједничка воља једног народа, масовни елитизам, ослањање на фрустрацију појединца и друштва, привилегија припадности одређеној нацији и поднебљу, опсесија издајом и заверама, живот за борбу, новоговор и сиромашна синтакса.  

У есејима „Велине и тишина” и „Најмеген”, Еко је анализирао суптилне феномене цензуре кроз тишину, али и кроз стварање буке у јавном простору и на интернету.

„Да бисте направили буку, не морате да измишљате приче. Све што треба да урадите јесте да пријавите причу која је стварна, али небитна, а ипак ствара наговештај сумње једноставном чињеницом да је пријављена”, каже Еко, који је такође увидео снажан утицај усменог предања, старог обичаја информисања „од уста до уста”, али и семиотички значај тишине, уздржаности од буке.

Тако указује на семиотику тишине у позоришту, у политици, у дебати. Та тишина увод је у Еков позив на образовање од малих ногу, образовање које води толеранцији и мирењу Европе разапете између проблема имиграција и миграција, где ниједан расиста неће моћи да спречи природне велике миграције становништва са Истока на Запад, где Трећи свет куца на врата Европе. Због тога је Еко позвао на потписивање новог Најмегенског уговора, сличног оном из 1678. године, који је окончао низ европских ратова који су опустошили континент.