Отпор против ограничења слободе

„Чекај ме на небу љубави моја” монодрамски је текст Фернанда Арабала, чија је протагонисткиња Гала Дали која говори о љубавном односу између ње и Салвадора Далија. Љубавни/интимни план ове монодраме битно је испреплетан са друштвено-критичким питањима цензуре уметничког изражавања и политичког укидања слободе, односно са оштром критиком система, друштвеног конзервативизма и санкционисања индивидуалности.

У сценском тумачењу редитељке Тање Мандић-Ригонат, Добрила Боба Стојнић игра Галу која се, емотивно продорно, сећа њиховог неконвенционалног љубавног односа. Њена игра је, скоро искључиво, базирана на жестоком, спољном изражавању емоција:она је сва у грчу, као у неком лудилу. Глумица превише директно, без икакве задршке, изражава бурна осећања – страст и бол које је урнебесно снажно доживљавала у прошлости. За наша схватања, њена глума сувише је упрошћена и груба, често и патетична. Но, не може се оспорити да је таква игра резултат велике енергије и напора, као и то да је у функцији лика, те да је, у том смислу, сценски оправдана. Ипак, сматрамо да би дискретније, сведеније, суздржаније играње интензивнихемотивних стања, имало бољи ефекат. Рафинираност и суптилност израза естетски су значајнији од једностраности и тако грубе директности.

Да би успоставила динамику, односно сценски оживела, доста незахвалну, извођачку форму монодраме, редитељка је увела три плесача (кореографија Анђелија Тодоровић). Жељко Гроздановић и Даница Араповић представљају неку врсту поетске, кореографске артикулације љубави, они могу бити отелотворење младог љубавног пара. Душан Мурић је њихов антипод, манифестација зла, спутавања слободе, санкционисања љубави и уметности. Ови плесачи имају битну функцију у стварању динамике, обогаћивању формалног плана представе, као и њених поетских значења. Са друге стране, у идејном смислу, они нису много инспиративни, због тога што њихова игра представља скоро чисту илустрацију – плес је очигледна, превише јасна, кореографска материјализација Галиних речи.

Треба напоменути и то да је редитељка пронашла сопствени, изразито поетски, начин интерпретације текста, не следећи пишчева упутства за инсценацију, из дидаскалија. Осим увођења плесача, коришћене су игре са сенкама, луткама, макетама. Ови поступци су нагласили метафоричка значења радње, као и њене асоцијативне потенцијале. Сценографија, избор костима, осветљења, као и музика, имају сличну функцију, акцентовања поетских аспеката представе, односно успостављања универзалности значења, путем метафоре (сценографија и костимографија Милена Јефтић-Ничева-Костић, дизајн звука Зоран Јерковић, дизајн светла Срђан Јовановић). Уведене су и пројекције документарних видео снимака, као и фотографија Далијевих слика. Овај чинје значајан на документарном плану, као и на плану форме, у погледу њеног обогаћивања, док на идејном нивоу представе није много важан, јер, такође, представља илустрацију радње, а не неку значајнију идејну надградњу.

Чињеница да је текст „Чекај ме на небу љубави моја” Фернанда Арабала, живе легенде театра апсурда и надреализма, имао праизведбу на једној нашој сцени, битна је, по себи. Иако не превише иновативна, помало застарелог, стилски превазиђеног израза, представа има оправдање и смисао постојања, због универзалности значења, вечите актуелности проблема сукоба појединца и система, уметности и политике, слободе и идеолошких ограничења. Она оживљава романтичарски концепт љубавног пара који егзистира на рубовима друштва, сасвим изгнанички, изоловано, независно, као вид отпора против општег конзервативизма. Њихова љубав је метафора индивидуалности и независног мишљења, оштар бунт против политичара, лицемерја и лажног патриотизма, као и урлик за слободом, брутално гушеном у сваком времену и друштву.