ФАЛАЧИ, ПАПА И РУСКИ ПРОТОЈЕРЕЈ

"Кажите, свети оче: да ли је истина да сте недавно молили синове Алахове да опросте крсташке ратове, у којима су се ваши преци борили да би себи повратили Гроб Господњи? А да ли су синови Алаха молили вас, да им опростите што су они Гроб Господњи заузели? Да ли су се извинили за то што су више од седам векова израбљивали католичко Иберијско полуострво, сву Португалију и три четврти Шпаније, тако да бисмо, да их Изабела Кастиљска и Фердинанд Арагонски нису 1490. године истерали, ми данас сви говорили арапски?"

Овај пасус, из питања Оријане Фалачи папи Јовану Павлу Другом, обрео се прошле године у осврту руског протојереја Максима Козлова, старешине Храма Мученице Татјане, на протесте муслимана због цитата папе Бенедикта Шеснаестог из, сада већ широко "рекламираног" дијалога цара Мануила II Палеолога с неким од "синова Алахових", не дуго пре пада Византије.

Тај, а и неколико других догађаја произишлих у јесен 2006. (међу њима и поновни састанак мешовите комисије за богословски дијалог Римокатоличке и локалних православних цркава, у Београду 18. септембра), мотивисали су протојереја да се, посредством РИА-новости, јавно "замисли о хришћанској идентичности, о основама наше вере и о међуконфесионалним и међурелигијским односима".

Ипак – пре свега, поводом суочавања с оним што тобоже неизбежно предстоји, а врло јасно следи из контекста питања Оријане Фалачи.

Екуменство је, дакле, "прича" посебне садржине, није тема ових редова. Овде, Козлов је због "Фалачи-контекста", јер читалац има утисак да је то заправо кључни мотив "прискакања" руског протојереја поглавару западних хришћана. Уз друго, "Европу 2006" обележило је и то – импулс збијања хришћана, рефлекс отпора, антимуслиманство... Спонтане реакције, али поента сваке је позив "у наш заједнички ров".

У Паризу, активисти једног политичког покрета пркосили су забрани полиције тиме што су на јавном месту послуживали и јели – чорбу од свињских папака. Илегално једење репова, ушију и свињских папака (на Булевару Сен Жермен), изведено је уз поклич: Ми смо свињоједи!

Човек би помислио, баналност. Али, није. Чорбе Блока за идентитет, како се зове организација коју већ неколико година предводи извесна Одил Бонивар – су метод разликовања "нас од њих". Послужују се у инат муслиманима. Чорбе су биле одговор госпође Бонивар на масовне демонстрације "због карикатуре" пророка Мухамеда. Кутлачом се желело рећи – овде је тако, а коме се не свиђа, раван му друм!

Срећом, у Европи ни једно од тога нема размере нечег развијеног. Нити се омасовило и постало преовлађујуће. Ојачале су у одређеној мери снаге деснице, и то је то. Али, феномен широке узнемирености догађајима не може се ни заобићи, ако се жели схватити колико се лако приђе амбису, када се "на другој страни" пусте узде фанатизму и крајностима.

Прошле године, "друга страна" се јасно постројила у линију политичког екстремизма, са антихришћанским обележјем. Сабрала се од фанатизованих елемената, међутим, они су се позвали и позивају се на веру, ислам. Већ код првог повода, било да су то биле "данске карикатуре" или "папино излагање", "друга страна" је заобишла колосек расправе и скренула на колосек физичког обрачуна.

Било би неодговорно занемарити да у Британији постоје мреже домаће одгојених терориста муслиманске вере.