Мучења у краљевој вили

Прелиминарна испитивања сондом које је обавила екипа доктора Душана Дуњића, обдуцента, потврдила су сумње да шума изнад краљеве штале на Опленцу има обрисе масовне гробнице. Стручњаци су препоручили да се истраживања наставе. Пре месец дана Задужбина краља Петра Првог у договору са Тужилаштвом за ратне злочине организовала је прва ископавања. Тада је ексхумирано седам костура, што је био повод да суд нареди ексхумацију и идентификацију свих жртава.

Миладин Гавриловић, директор Задужбине, каже да су после тога престали са ископавањима, очекујући да се тај посао настави у присуству тужиоца и истражног судије. Испоставило се да су били заузети око идентификације жртава из масовних гробница у Батајници.

Док ексхумација не почне, радници Задужбине прекрили су масовну гробницу цирадом да би је заштитили. Гавриловић са својим сарадницима наставља истраживања и рад на прикупљању података о сродницима ради лакше идентификације жртава и обављања ДНК анализе.

– Утврдили смо да су са стрељања успели да побегну Драгомир Маринковић звани Пилот из Тополе, који је крајем рата погинуо, и Панта Пантић из Јарменоваца, који је умро 1973. године. Он је све испричао супрузи и њу смо пронашли. Трагали смо и за мотивом за овај злочин и утврдили да је 1942. године овде организован веома јак покрет отпора. Немци су имали добру обавештајну службу и очигледно је да су хтели да сасеку у корену сваку могућност обнове покрета који је годину дана раније у Шумадији био активан. Имали су податке ко су били четници у том крају. Партизански покрет је био много слабији, посебно 1942. године, јер су се сви повукли у Босну. Немци су ишли на сигурне куће. Рација је трајала три, четири дана – прича Гавриловић.

Претресли су читаво подручје до Чачка. Једну већу групу су ухватили на некој свадби у Сврачковцима. Заробљенике су водили у подрум краљеве виле на Опленцу, где су их ислеђивали, мучили и на крају стрељали. Међу њима је био и лекар Борис Микулин, Јеврејин. Он је избегао хапшење у Београду и крио се у Горњим Бањанима код Такова, где је лечио четнике. Немци су имали обичај да међу заробљенике убацују своје људе који су глумили да су злостављани, како би од четника сазнали неку информацију. Добро су знали српску историју и шта је све почело на овом подручју. Знали су и какав отпор могу одавде да очекују. То је био мотив да ове људе стрељају.

Обилазећи Шумадију, Милева Стевановић, управник музеја на Опленцу, по околним селима дошла је до великог броја сродника убијених. Они више од пола века ништа нису знали о њиховој судбини. Она каже да су Немци имали потказиваче. По селима се тачно знало ко су били људи који су Немцима издали четнике.

– Наишла сам на више случајева да су затрте читаве породице потказивача, да су сахранили сву децу коју су имали. Потомци стрељаних четника, сви које сам посетила, врло су сиромашни. Они су и после рата били у немилости код нових власти. Никоме нису смели да се обрате. Неки од њих имају споменице, али не за учешће у рату од 1941. године, већ као жртве фашистичког терора на Опленцу – каже Стевановићева.

Верује се да је у гробници на Опленцу сахрањена 31 особа, али би тај број могао да буде и већи. Гавриловић каже да ово није једина масовна гробница стрељаних четника на овом подручју. Власти су после Другог светског рата уклањале писане трагове у намери да ове догађаје избришу. У супротном, не би могли да објасне зашто су Немци стрељали четнике ако су то, по званичној историји, били њихови сарадници. Нова сазнања могла би да буду непријатна за оне који су писали историју.

Гавриловић верује да ће све опленачке жртве бити идентификоване. Њихови потомци ће да одлуче да ли желе да их сахране у породичне гробнице. Остаје и могућност да буду сахрањени у гробници где су и до сада почивали, али ће то место, како најављују у Задужбини, бити уређено и достојно обележено.

– Не знам шта је већи грех. Да ли то што су их Немци стрељали или то што је 60 година овај народ то крио од себе. Мислим да је душама тих људи теже пало то што њихова имена нико није смео да помене и што су њихове породице испаштале годинама. То је срамота за Србију – каже Гавриловић.