Априлске претње

Април је баш лепо почео: сви хришћани су славили Ускрс истог дана, као да је и сам Бог пожелео да се, макар на Балкану, помире непомирљиви. А онда је неки безбожник исекао шапе једном псу, па је онај одозго, чини се, одустао од првобитне намере и пустио нас низ воду.

А кад смо опет дошли к себи, наставили смо да будемо исти ми. Ако је планета заиста глобално село, ми смо у том селу, ипак, неглобални сокак. Оно што повезује људе, Интернет или Фејсбук, нама служи да упућујемо непојмљиве претње, и то углавном смрћу. Мало кубуримо са животом, али за смрт смо мајстори. Прети се шефу државе, прети се храброј новинарки, прети се чак и једном клинцу од дванаестак година, јер се тај мали генијалац није уклопио у политичко мишљење оних који прете.

Младо и малобројно тек реформисано судство је, изгледа, немоћно, тек је стало на своје ноге. Да ли баш своје? И да ли баш стабилне, кад их један преамбициозни млади правник баца у очај једноставном справицом – мобилним телефоном за снимање гласа. Много је гледао америчке филмове, а и уживео се у нову улогу. Још се не зна кога је све снимао и коју ће коску добити као награду.

И док наш шеф државе прилично достојанствено доживљава претње смрћу, бивши шеф суседне државе, извесни Стипе, урла на сав глас да му прете смрћу, и то нико други до четници. Привиђају му се сподобе са брадом и камом у зубима, можда баш из околине Крушевца, града који је имао улицу Стипетовог стрица, који је отишао у домобране, или можда чак у усташе, а вратио се из партизана. Препоручио бих му да не излази на улицу, јер Илица врви од маскираних четника.

То су, ипак, оне примитивне и личне претње. Што се глобалних тиче, оне су опасно безазлене. Углавном. Сетите се како је, са стручних места, прећено да ћемо у јануару имати два и по милиона оболелих од свињског грипа. И ништа. Добили смо само неке свињарије. Углавном оно око вакцина. Па онда, онај исландски вулкан, којем се тешко и изговара и памти име. Чинило се да је дошао смак света. Еј, људи, авиони не лете, па то је крај цивилизације! Како ћемо да се вратимо кући, на магарцу или на камили? Заборавило се на воз и аутобус. И шта? Испоставило се да је претња била преувеличана. Опет је, чини се, нека муљажа у питању. Смем да се закунем – политичко-финансијска.

Април нам је донео и ону шалу, не априлили, него травањење. Таман кад су цибоси победили Партизан, изгубили су у финалу братске НЛБ лиге. Сада кола шала да Кецман неће путовати у Париз на фајнал-фор – убациваће у кош са Калемегдана.

Сутра је првомајски уранак. Што се претњи тиче, јагањцима и прасићима не прети никаква опасност. Радници су сити свега, а немају ни за хлеб.