Aprilske pretnje

April je baš lepo počeo: svi hrišćani su slavili Uskrs istog dana, kao da je i sam Bog poželeo da se, makar na Balkanu, pomire nepomirljivi. A onda je neki bezbožnik isekao šape jednom psu, pa je onaj odozgo, čini se, odustao od prvobitne namere i pustio nas niz vodu.

A kad smo opet došli k sebi, nastavili smo da budemo isti mi. Ako je planeta zaista globalno selo, mi smo u tom selu, ipak, neglobalni sokak. Ono što povezuje ljude, Internet ili Fejsbuk, nama služi da upućujemo nepojmljive pretnje, i to uglavnom smrću. Malo kuburimo sa životom, ali za smrt smo majstori. Preti se šefu države, preti se hrabroj novinarki, preti se čak i jednom klincu od dvanaestak godina, jer se taj mali genijalac nije uklopio u političko mišljenje onih koji prete.

Mlado i malobrojno tek reformisano sudstvo je, izgleda, nemoćno, tek je stalo na svoje noge. Da li baš svoje? I da li baš stabilne, kad ih jedan preambiciozni mladi pravnik baca u očaj jednostavnom spravicom – mobilnim telefonom za snimanje glasa. Mnogo je gledao američke filmove, a i uživeo se u novu ulogu. Još se ne zna koga je sve snimao i koju će kosku dobiti kao nagradu.

I dok naš šef države prilično dostojanstveno doživljava pretnje smrću, bivši šef susedne države, izvesni Stipe, urla na sav glas da mu prete smrću, i to niko drugi do četnici. Priviđaju mu se spodobe sa bradom i kamom u zubima, možda baš iz okoline Kruševca, grada koji je imao ulicu Stipetovog strica, koji je otišao u domobrane, ili možda čak u ustaše, a vratio se iz partizana. Preporučio bih mu da ne izlazi na ulicu, jer Ilica vrvi od maskiranih četnika.

To su, ipak, one primitivne i lične pretnje. Što se globalnih tiče, one su opasno bezazlene. Uglavnom. Setite se kako je, sa stručnih mesta, prećeno da ćemo u januaru imati dva i po miliona obolelih od svinjskog gripa. I ništa. Dobili smo samo neke svinjarije. Uglavnom ono oko vakcina. Pa onda, onaj islandski vulkan, kojem se teško i izgovara i pamti ime. Činilo se da je došao smak sveta. Ej, ljudi, avioni ne lete, pa to je kraj civilizacije! Kako ćemo da se vratimo kući, na magarcu ili na kamili? Zaboravilo se na voz i autobus. I šta? Ispostavilo se da je pretnja bila preuveličana. Opet je, čini se, neka muljaža u pitanju. Smem da se zakunem – političko-finansijska.

April nam je doneo i onu šalu, ne aprilili, nego travanjenje. Taman kad su cibosi pobedili Partizan, izgubili su u finalu bratske NLB lige. Sada kola šala da Kecman neće putovati u Pariz na fajnal-for – ubacivaće u koš sa Kalemegdana.

Sutra je prvomajski uranak. Što se pretnji tiče, jaganjcima i prasićima ne preti nikakva opasnost. Radnici su siti svega, a nemaju ni za hleb.