Роси: Желимо да задржимо титулу

За Ђузепеа Росија кажу да поседује богат репертоар и да импресионира вештином и темпом. Упркос тези о физички снажнијим нападачима, типичан је представник италијанског фудбала. Рођен је у Тинеку, у Њу Џерсију, у Америци 1. фебруара 1987. године, па иако је могао да бира, није се двоумио:

„Нисам имао дилему за коју ћу репрезентацију да играм. Као дечак маштао сам да играм за Италију, јер се осећам Италијаном”.

Висок је само 173 цм и стално је суочен са физички надмоћнијим одбрамбеним играчима ривала, али се ипак убраја у најбоље младе нападаче „азура”. „Немам проблем због висине. Имам психички притисак, који је нормалан и увек постоји. За добробит тима неопходно је да га потиснем и гурнем у страну. Моја улога, као нападача, је да постижем голове. Ако нисам у стању то да учиним, могу бар да покушам да помогнем екипи на други начин, односно асистенцијама”.

Прошле године био је учесник Фифиног Купа конфедерација, али му то није гаранција да ће бити међу 23 путника за Мундијал. „Мој главни циљ је да учиним све што је до мене да будем у тиму и потврдим да сам у стању да одиграм своју улогу онако како од мене сви очекују”, рекао је нападач Виљареала.

Роси је признао да му је искуство стечено у Јужној Африци 2009. драгоцено, јер му је помогло да пронађе место у селекцији и можда и да обезбеди прилику да обогати играчку каријеру. Постигао је два гола управо против САД-а, чије је боје могао да брани, али је пре неколико година љубазно одбио њихов позив: „За мене је био дирљив тренутак када сам добио позив селектора САД-а. Веома сам захвалан свима у Америци, који имају високо мишљење о мени. Американци заиста имају сјајну репрезентацију, која брзо и стално напредује”. Да је у праву потврђује чињеница да су САД играле у финалу Купа конфедерација, у којем су поражени од Бразила с 3:2.

Најбољи стрелац Олимпијског турнира у Пекингу 2008. сматра да резултати Италије у Купу конфедерација нису били на жељеном нивоу. Међутим, уверен је да ће у другом такмичењу на Афричком континенту у последњих годину дана бити неупоредиво боље. Као оправдање за своје веровање Роси наводи и чињеницу да се већ годинама уназад критикује тим Марчела Липија и додаје: „Велики део садашње репрезентације играо је и у Немачкој 2006. Ти момци знају како се ради, како се носи са притисцима и како се побеђује на великим такмичењима. Ако искористимо њихова искуства имамо добре шансе да поново тријумфујемо”.

Италијани имају двојицу интернационалаца. Поред Росија у иностранству игра и Алберто Аквилани (Ливерпул). Играње у шпанском клубу омогућује италијанском нападачу да боље сагледа и шансе свог националног тима, али и „црвене фурије” коју са успехом предводи Висенте дел Боске. Када су у питању фаворити за освајање титуле на Светском првенству у Јужној Африци, Роси нема дилему које су то репрезентације: „Сви говоре о Шпанији. То је и разумљиво. Европски су прваци, имају неколико изванредних играча, одлично контролишу и лопту и простор. Али, не треба заборавити да трофеј краси наше витрине и да ми желимо да тако и остане. У Шпанији превладава мишљење да је Италија изнад њих. Сећам се, када су се моји саиграчи из Виљареала вратили са Европског шампионата 2008, да су ми рекли да им је најтежи био четвртфинални меч против Италије”.

Роси зна да пут ка новом финалу Мундијала неће бити ни мало лак. Поред „изазивача” у Ф групи Парагваја, Новог Зеланда и Словачке, остали прижељкују и да у нокаут фази савладају великог фаворита. Ипак, за овог фудбалера потешкоће нису ништа ново, пошто је у последњих 12 месеци прошао кроз тежак период. После дуге и тешке борбе са неизлечивом болешћу умро је његов отац Фернандо. На професионалном пољу и он и клуб имали су осредњу сезону, коју су обележиле и две промене тренера. Побољшање стања у којем се налази Виљареал, једини је пут да Роси буде на списку селектора Липија и потврди своју причу о предстојећем Светском првенству у Јужној Африци.

Ђ. С.