Rosi: Želimo da zadržimo titulu

Za Đuzepea Rosija kažu da poseduje bogat repertoar i da impresionira veštinom i tempom. Uprkos tezi o fizički snažnijim napadačima, tipičan je predstavnik italijanskog fudbala. Rođen je u Tineku, u Nju Džersiju, u Americi 1. februara 1987. godine, pa iako je mogao da bira, nije se dvoumio:

„Nisam imao dilemu za koju ću reprezentaciju da igram. Kao dečak maštao sam da igram za Italiju, jer se osećam Italijanom”.

Visok je samo 173 cm i stalno je suočen sa fizički nadmoćnijim odbrambenim igračima rivala, ali se ipak ubraja u najbolje mlade napadače „azura”. „Nemam problem zbog visine. Imam psihički pritisak, koji je normalan i uvek postoji. Za dobrobit tima neophodno je da ga potisnem i gurnem u stranu. Moja uloga, kao napadača, je da postižem golove. Ako nisam u stanju to da učinim, mogu bar da pokušam da pomognem ekipi na drugi način, odnosno asistencijama”.

Prošle godine bio je učesnik Fifinog Kupa konfederacija, ali mu to nije garancija da će biti među 23 putnika za Mundijal. „Moj glavni cilj je da učinim sve što je do mene da budem u timu i potvrdim da sam u stanju da odigram svoju ulogu onako kako od mene svi očekuju”, rekao je napadač Viljareala.

Rosi je priznao da mu je iskustvo stečeno u Južnoj Africi 2009. dragoceno, jer mu je pomoglo da pronađe mesto u selekciji i možda i da obezbedi priliku da obogati igračku karijeru. Postigao je dva gola upravo protiv SAD-a, čije je boje mogao da brani, ali je pre nekoliko godina ljubazno odbio njihov poziv: „Za mene je bio dirljiv trenutak kada sam dobio poziv selektora SAD-a. Veoma sam zahvalan svima u Americi, koji imaju visoko mišljenje o meni. Amerikanci zaista imaju sjajnu reprezentaciju, koja brzo i stalno napreduje”. Da je u pravu potvrđuje činjenica da su SAD igrale u finalu Kupa konfederacija, u kojem su poraženi od Brazila s 3:2.

Najbolji strelac Olimpijskog turnira u Pekingu 2008. smatra da rezultati Italije u Kupu konfederacija nisu bili na željenom nivou. Međutim, uveren je da će u drugom takmičenju na Afričkom kontinentu u poslednjih godinu dana biti neuporedivo bolje. Kao opravdanje za svoje verovanje Rosi navodi i činjenicu da se već godinama unazad kritikuje tim Marčela Lipija i dodaje: „Veliki deo sadašnje reprezentacije igrao je i u Nemačkoj 2006. Ti momci znaju kako se radi, kako se nosi sa pritiscima i kako se pobeđuje na velikim takmičenjima. Ako iskoristimo njihova iskustva imamo dobre šanse da ponovo trijumfujemo”.

Italijani imaju dvojicu internacionalaca. Pored Rosija u inostranstvu igra i Alberto Akvilani (Liverpul). Igranje u španskom klubu omogućuje italijanskom napadaču da bolje sagleda i šanse svog nacionalnog tima, ali i „crvene furije” koju sa uspehom predvodi Visente del Boske. Kada su u pitanju favoriti za osvajanje titule na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi, Rosi nema dilemu koje su to reprezentacije: „Svi govore o Španiji. To je i razumljivo. Evropski su prvaci, imaju nekoliko izvanrednih igrača, odlično kontrolišu i loptu i prostor. Ali, ne treba zaboraviti da trofej krasi naše vitrine i da mi želimo da tako i ostane. U Španiji prevladava mišljenje da je Italija iznad njih. Sećam se, kada su se moji saigrači iz Viljareala vratili sa Evropskog šampionata 2008, da su mi rekli da im je najteži bio četvrtfinalni meč protiv Italije”.

Rosi zna da put ka novom finalu Mundijala neće biti ni malo lak. Pored „izazivača” u F grupi Paragvaja, Novog Zelanda i Slovačke, ostali priželjkuju i da u nokaut fazi savladaju velikog favorita. Ipak, za ovog fudbalera poteškoće nisu ništa novo, pošto je u poslednjih 12 meseci prošao kroz težak period. Posle duge i teške borbe sa neizlečivom bolešću umro je njegov otac Fernando. Na profesionalnom polju i on i klub imali su osrednju sezonu, koju su obeležile i dve promene trenera. Poboljšanje stanja u kojem se nalazi Viljareal, jedini je put da Rosi bude na spisku selektora Lipija i potvrdi svoju priču o predstojećem Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi.

Đ. S.