Београд, теноров талични град

Зрачио је оптимизмом, певао оду уметности,сејао знања која је с љубављу усадио у своје музичке бебе, да би га оне данас достојно репрезентовале настављајући племениту мисију свог духовног вође Лучана Паваротија (1935-2007).

Инострани деби ове певачке легенде био је управо у Београду, 1961. у Народном позоришту у „Травијати”, а његови ученици желели су да свој наступ остваре баш у граду који је био таличан за њиховог учитеља. Њиховим прошлонедељним наступима у „Мадленијануму” (где су наступили са оркестром ове куће), и изложби у Палати Италија, присуствовала је и тенорова удовица, госпођа Николета Мантовани-Павароти са којом смо причали о оном, публици бар, мањем познатом Паваротију.

– Лучано је почео са подучавањем пре неколико деценија и то је чинио готово недељу дана пред смрт. Имао је жељу да помогне младима да стекну интернационалну каријеру и водио их је на своје концерте да певају са њим. Будући да је он дебитовао у Београду, а имајући у виду да је већина певача сујеверна, одлучили смо да први пут овде, истовремено са изложбом, представљамо његове певачке „бебе” које се надају да ће имати исто толико среће као и он – каже Николета Мантовани-Павароти не заборављајући да помене и Паваротијеве четири биолошке бебе – ћерке Кристину (46), Лоренцу (44) и Ђулијану (42) из мужевљевог првог брака, као и њихову седмогодишњу Алису.

Гром из ведра неба

По свему судећи, њен живот могао би се поделити на онај пре и после Паваротија. О томе нам је рекла:

– Имала сам 23 године и на факултету сам изучавала природне науке. Тражећи у слободно време хонорарне послиће, наишла сам на оглас за особу која би радила фотокопирање, и то за такмичење коња које је организовао Лучано Павароти. Пошавши на разговор са себи надређеном за тај посао, погрешила сам врата, покуцала и – и он је био ту. Рекао је: „Уђите, уђите”, ја најпре нисам хтела – а онда, кад сам већ ушла, од тог трена постали смо нераздвојни. Сада могу рећи да се тај сусрет из 1993. догодио као гром из ведра неба.

Уз Аморову стрелу, хтела – не хтела, тада ју је погодила и муња популарности. Певач је свесно изабрао да носи своју славу, али како је ту репутацију, уз дуга супругова одсуства, подносила његова жена?

– Увек ми је говорио да је веома лепо бити вољен од толико људи јер је и он истински волео људе. Део његовог успеха, поред тога што је имао фантастичан глас, јесте пружање љубави, коју су му други узвраћали. Био је веома директан и изузетно искрен у свему томе, тако да га људи уопште нису замарали. Будући да је био веома једноставна особа, имали смо једноставан живот. Ако бих се ја нервирала, он ми је подизао морал.

Кажете да је волео људе, а новинаре? – питамо нашу саговорницу покушавајући да се нашалимо на сопствени рачун.

– О новинарима је говорио: када су једном уметнику потребни – он их тражи, зато се мора навићи да и они траже њега. Део смо исте игре и сви морамо да прихватимо правила.

Чини се да је правила игре овај уметник више него озбиљно схватао. Из новинских чланака може се закључити да је водиља овог упорног и темељног перфекционисте могла бита максима:Рад, рад и само рад!

– Лучано је свој посао радио са великом озбиљношћу а то је значило константан труд, и настављање са учењем и онда када је био познати певач. Ту поруку је преносио својим ученицима: да је у певању важна техника, али и озбиљност, залагање и срчаност – каже Николета Мантовани-Павароти настављајући причу о томе како је, и поред рада, њен супруг излазио на крај и са повременим стваралачким кризама, проблемима, најзад, и са болешћу.

Став према животу

– Био је веома позитивна особа и имао је огромну жељу за животом. Наиме, као дванаестогодишњак био је две недеље у коми. Када се, чудом, повратио из тог стања, променио је став и обећао себи да неће протраћити ни минут свог живота. Са том мишљу успео је да се избори са разним проблемима, укључујући и болест, рак панкреаса. Међутим, 1994. суочили смо се са мојом болешћу, мултиплекс склерозом. Он је био тај који ме је научио да прихватим болест и да је посматрам, не као несрећу, већ могућност да побољшам саму себе. Говорио је – од овог тренутка моћи ћеш да цениш залазак сунца, од овог тренутка променићеш систем вредности, од сада ћеш схватити да ћеш заиста да живиш живот. И баш зато, поред тога што ми је био животни сапутник, сматрам га и својим великим учитељом – каже наша саговорница уз напомену да се Павароти увек трудио, уколико је био у прилици, да помогне и свим осталим људима. Подсећа нас зато на његов дугогодишњи хуманитарни рад, а ми је питамо да ли једна од његових идеја, остварена оснивањем музичког центра у Мостару, и данас живи.

– Основали смо тај центар 1997. захваљујући средствима добијеним од концерата „Павароти и пријатељи” у којима су учествовали Боно (У2), Елтон Џон, Ерик Клептон. Три године смо финансирали овај центар као помоћ тамошњим уметницима, а када се политичка ситуација смирила препустили смо га држави, и надамо се да су они наставили са тим послом.

Активности Фондације Павароти, додаје, сада обухватају помоћ младим талентима, изложбе и комеморативне концерте. Будући да су све његове биографије из старијих дана, размишљају и о неким новим књигама. Ту је и аутобиографија „Pavarotti – myownstory”, а нас занима да чујемо и понешто о књизи Арига Поле „Павароти из мог угла”, написаној из пера учитеља чије је лекције тенор похађао.

– Маестро Ариго је веома битан за Лучанов живот. Много му је помогао и он је увек осећао тај дуг. Бесплатно му је држао часове јер је у то време Лучано био веома сиромашан и није могао себи да их приушти. Зато је и сам касније без надокнаде учио своје ђаке, из чистог задовољства, сећајући се шта је његов учитељ учинио за њега. Да му он тада није помогао, питање је да ли би и постао певач. Зато је желео да свима да могућност да осете ту лепоту, мислећи да може постојати неко ко је сада у ситуацији у којој је он био некада.

Ова мисија помагања талената, како најављује наша саговорница, могла би да се настави и у нашем граду, управо у „Мадленијануму”.

– Сваке године у Модени награђујемо пет жена из света, које су се истакле у областима културе и добротворног рада. Тако сам упознала и Мадлену Цептер кад је дошла да прими признање за жену године. Заједно смо организовале концерт у Јордану, у Петри, и рођена је идеја да се нешто уради и у Београду. Овде можемо да остваримо толико тога, од гостовања уметника до такмичења младих талената. Пуно је идеја, надам се да ћемо се видети поново.

----------------------------------------------

О храни и другим „враголијама”

Говорећи о теноровим пороцима и ситним задовољствима, Николета Мантовани-Павароти издваја једну његову ману а она се, каже, зове – храна! Блаже речено, кулинарске враголије.

– Била сам веома срећна будући да је Лучано увек кувао, тако да ја то нисам чинила. Његове пасте биле су одличне, а веома је волео да прави и тестенине, таратеље, лазање – све оно што гоји! Друга опсесија била му је сликање (слике веома веселих боја које су представљале радост живота), волео је потом коње, и сам је јахао, играо је тенис и, као сваки Италијан, био страсни фудбалски навијач.

----------------------------------------------

Песма дуга 44 године

Као певача Паваротија је открила оперска дива Џоан Сатерленд 1965. тражећи за своју турнеју по Аустралији и САД тенора наочите појаве који би био виши од ње. После тога почињу да се нижу ангажмани у Барселони, Паризу, Лондону и Њујорку. Такмичење младих певача основао је у Филаделфији 1981, а чувени концерт „Три тенора” уследио је 1990. на отварању Светског фудбалског првенства у Риму где је наступио са Пласидом Домингом и Хозеом Карерасом, под диригентским вођством Зубина Мехте. Захваљујући том концерту и Пучинијевој арији „Nessun Dorma”,која је била химна првенства,продаја оперских албума је нагло скочила. Тројка се поново окупилачетири године касније у Лос Анђелесу, када језа милионске хонораре наступилана стадиону пред 56.000 људи, док их је преко ТВ екрана пратило 1,3 милијардагледалаца. Плоче са оба концерта продате су у 23 милиона примерака. Паваротијева блистава међународна каријера трајала је пуне 44 године. Наш град певач је последњи пут посетио 2005. када је у хали „Пионир” наступио са ансамблом „Camerata Serbica”.

Мирјана Сретеновић