Џенис Џоплин је била звер

Као клинка, Мелоди Гардо је свирала анимир музику за џепарац у локалном клубу. Маштала је да постане модни дизајнер. Возила је бицикл када је ударац џипа на раскрсници приковао годину дана за кревет. Изгубила је памћење, осећај за време и простор, могућност говора и споразумевања.

Мозак је тражио нове путеве. Почела је да свира гитару и пише песме. Из кревета је изашао макси сингл „Some Lessons: The Bedroom Sessions” и убрзо, као у бајци, стигла је понуда за први албум „Worrisome Heart”. Свет ју је чекао. На сцену је ушла са штапом, полако, ногу пред ногу. Носила је тамне наочаре – кажу да јој још увек смета светло. Онда је села за клавир, спустила руке нежно на дирке и запевала гласом као из раја. Романтика је опет у моди.

– Мој деда је имао диван глас – каже наша саговорница Мелоди Гардо, на почетку ексклузивног разговора за „Политику“. Певао ми је песме попут „Catch a Falling Star”, Перија Комоа, „You Are My Sunshine”, као и полке. И мајка је певала, као и тетка. Није баш било сјајно кад бих се ја придружила, пошто сам се плашила музике. У неким крајевима Америке људи су јако резервисани – не певамо, чак и ако смо срећни, подсећамо на мале тужне птице певачице. Кад сам први пут дошла у Европу, људи су певали на улицама, а ја сам помислила: „Ово је смисао живота!” И сада певам све време.

Колико су вам дека, Аустријанац, и бака, Пољакиња, причали о Европи?

Нису уопште причали. Преживели су Велику депресију, што би се вероватно могло поредити са осећањима људи који су преживели холокауст. Кад прођете кроз нешто болно, не желите да причате о томе. Кад бих тражила да причају, бака би ме питала: „Зашто те то занима? Желиш да те растужим? Не, настави да се играш са својим играчкама.” Дакле, то је било помало закључано, али, попут фото-албума, када би нам се животи само сводили на ситнице из нашег сећања – оне ионако нису толико значајне. Суштина је у томе да се иде напред.

Прилично рано сте почели да наступате у клубовима...

Са 16 година, сваког петка и суботе, по четири сата. Искрено, ја сам ту била небитна. Али, добро је да сам брзо схватила шта значи бити пред људима који чекају да буду забављени. Ако ниси анализирао људе и правио брзе процене, не на снисходљив начин, него да би схватио шта треба да урадиш да би им удовољио, ниси добијао напојнице. Дакле, ако је у питању старија публика, свираш ствари из 30-их, 40-их и 50-их, а ако је млађа, ствари из 80-их. Мислим да сам имала око 140 композиција у глави. Више не, али тада – да.

Да ли сте већ слушали, или свирали џез у то време?

Не баш. Имала сам исто осећање које има већина људи – да је то музика за лифтове, што је страшно. Потом ме је најпре опчинила боса нова – Стен Гец, Каетано Велозо, Жоао Жилберто, Гал Коста... Затим Мингус и Мајлс, па старија имена, попут Ђанга Ренара.

Нашао сам ту листу на вашем MySpace профилу. На њој су и Џенис Џоплин и Елвис Костело...

Код Џенис је постојала та непомирљива агресија која је деловала као да је неко пустио лава из кавеза. А таква слобода је ретка код уметника. Често се превише плашимо новог корака, па не ослобађамо оно што имамо. А она је била звер. Волим њену музику, глас, душу, начин на који је ишла кроз живот „сто на сат”. Костела сам први пут чула на албуму „My Flame Burns Blue”, откривајући тако и аранжера Винса Мендозу – никад раније нисам чула да се звуком барата на тај начин, попут таласа на обали. Било је прелепо. Заљубила сам се у Елвисову природу, али, што је још важније, и у оно што Винс ради. Мислим да је лепо имати више од једног жанра међу утицајима, јер, ако сте мудри, „скинућете повез” и схватићете да је сва музика повезана. Из блуза се изнедрио џез, у џезу смо имали бибап, хардбап и free jazz, а онда је Елингтон 1971. године са ритмовима у „The Afro-Eurasian Eclipse” био на прагу хип-хопа 80-их! Па, види се како је све једна течна линија, водени ток. Мења облик и дубину, али ипак све долази из истог извора инспирације. Ја волим да слушам разну музику и обично се људи изненаде када виде мој iTunes јер ту има свега.

Три ваша концерта којима сам присуствовао у последњих годину дана била су потпуно другачија у погледу оркестрације и аранжмана. То је прилично необично...

Недавно сам у Лисабону открила ресторан са невероватно укусним шкољкама. Толико ми се допало да сам се сутрадан вратила и наручила исто. Али, није било исто – узбуђење те преплави само када нешто први пут окусиш. Слично је и са музиком. Ако прежвакаваш формуле које си раније установио, осуђен си на континуирану досаду, баш као и публика. Ја сам била ближа старој школи, по којој на концертима треба да понављаш оно што си снимио на албуму. А када нисмо себи могли да приуштимо оркестар на путу, три месеца сам плакала питајући се „где су нам гудачи?”, па сам коначно схватила да треба да заштитим уметност и кренем даље са оним што имам. Сада живим за промену, што је једнако освежавајуће као када пустиш косу, па је скратиш. Уметник се развија, другачије чује ствари.

Најбољи пример за то је епизода са прошлогодишњег фестивала North Sea Jazz, када је оној девојци зазвонио мобилни телефон усред вашег наступа...

Да. То је било урнебесно. Зазвонио је непосредно пре песме „Baby I’m a Fool”. И мени се то дешавало – била сам у позоришту, зазвонио ми је телефон и представа је стала, сви около су били злобни, али, по мени, од злобе нема никакве вајде. Дакле, мени се посебно свидело што се то десило баш тамо, у тој лепој, великој сали Darling, у којој су сви били тако уштогљени. А онда нас је то из круте елеганције превело у сирову комедију.

Молили сте је да се јави. Рекли сте јој да нема смисла да дечко чека.

Да, и убацила „сваки пут кад чујем твој телефон” у моју песму. Сигурна сам да се постидела, али надам се да је није погодило. Пожелела сам да је упознам...

... и захвалили јој што је те вечери била ваша муза. Сада промовишете нови албум „My One and Only Thrill”. Да ли сте осећали притисак да морате да надмашите успех првенца?

Ако почнеш тако да размишљаш, онда све радиш наопако и интегритет твоје уметности испашта. Изазов је био да мозак потисне чињеницу да су около критичари и публика и да се мисли усмере на питања: „шта чујем?”, „где сам тренутно?”... На албуму „Worrisome Heart” доминирао је интимни звук за после поноћи, а сада сам радећи на песмама чула нешто грандиозније – тако је дошло до ангажовања Винса Мендозе и гудача. Такође је било пуно истраживања кроз лирику, игара речи и музичких игара са речима, више емотивног садржаја и поетике, да бих видела колико далеко може да ме понесе осећање. Продуцент Лери Клајн је био веома флексибилан и опуштен, снимање је протекло веома забавно.

Да ли је тешко одмерити колико треба додати некој песми, а колико одузети?

То је попут сликарства. Ако имаш приступ свим бојама, не значи да треба све да их користиш. Узећеш оне које имају смисла на твојој путањи. Једна француска пословица гласи: „Музика која не слика само је бука”. Музику ствараш као кад плетеш чипку. Неки делови су једноставнији, неки замршенији, али на крају то мора да чини логичан, повезан и леп калуп. Не постоји формула кад је нечег превише, а кад премало, просто мораш да слушаш. Мени су лирика и вокал најбитнији. А онда око тог влакна имате трубу, саксофон, бас, гитару, клавир, па бубњеве и гудаче... Постојала је опција да радим са Metropole Orchestra, али фокус би се померио на дуалитет између музике и оркестра, што нисам баш желела – гудаче сам чула само као подршку да се појача емоција. На крају се микс свео на смањивање гудача и појачавање вокала.

У песми „If the Stars Were Mine” нагласили сте три речи које обележавају цео албум – птице, звезде и свет.

Изгледа да никад не откријеш себе као када даш своје дело неком другом – до сада нисам схватала да сам то радила. Али, када вратим филм, клавир у мом стану у Филаделфији стоји тачно између два прозора, према југозападу. Под одређеним углом, ако бих седела довољно ниско, град би нестао, и све што бих видела била су јата птица, кретање облака и залазак сунца. И свет који се окреће. Била сам болесна скоро три месеца у време док сам писала, па изгледа да је то био велики извор инспирације – написала сам себе кроз албум. Занимљиво.

Који је ваш омиљени клавир?

Бирати омиљени клавир је као бирати омиљени цвет. Привржена сам Steinway јер уме да преде као мали лав на бас диркама. То је нешто што имају само стари, ручно израђени модели. Али сваки клавир који пева, на крају крајева, производи тачно оно што ти треба.

Басиста Кен Пендергаст и бубњар Чарли Патијерн кључне су фигуре у вашем музичком окружењу. Опишите ми сарадњу са њима.

Они су посебни момци јер свирају са пуно срца и апсолутно без ега. Стално експериментишемо, као хемичари. Почнеш с једним елементом, додаш други, па трећи, док не нађеш оно право. И надаш се да неће да експлодира. Или, одузимаш – захваљујући њима открила сам дивне спотове Џули Лондон на сајту YouTube, само у пратњи контрабаса. Једноставност дизајна може да буде веома богата, са правим музичарима.

Преживели сте тешку несрећу из које вас је извукла музика. Данас не пропуштате прилику да о томе стално причате.

Лагала бих ако бих то прећутала. Да ме један доктор није срео и рекао ми за музичку терапију, не бих сада била овде. Верујем да треба да додирујеш животе других, да пригрлиш особу поред себе и помогнеш јој, или да она помогне теби. О могућностима музике требало би више да се зна, и ја се осећам угодно и поносно причајући о томе. А људи ми пишу свакодневно, говоре ми како примењују терапију и како напредују. За шта друго служи живот, ако не за уздизање других? У будућности бих волела да водим неку установу или школу. Знајући да имам нешто мало знања и искуства, моје је да га делим.

Војислав Пантић