Дигитално замајавање

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Оно о чему је у своје време (1838–1839) писао још наш велики „народни учитељ” Васа Пелагић – о проблему пажње у настави – постаје велика тема на америчким универзитетима. Проблем је студентска дистракција, растројеност, одсуство усредсређености на оно што се излаже, недостатак онога што је и много пре Пелагићевог времена, па и пре Америке (као нације), било неизоставни услов учења и разумевања оног што се учи. Недостатак пажње.

Студенти (као, уосталом и сви ђаци, од првог момента кад седну у школску клупу), одувек су имали проблема са концентрацијом, одувек су се досађивали и одувек налазили начина да ту досаду прекраћују. Али у модерно време дистракција је добила нову димензију – дигиталну.

Два водећа америчка дневника, „Вашингтон пост” и „Њујорк тајмс” су у кратком размаку – први почетком марта, а други пре неколико дана – овој теми посветили велики простор. Главни изазивач непажње у данашњим америчким учионицама, пре свега оним универзитетским, јесте машина која је започела нову еру цивилизације: лични компјутер.

Пре само једне генерације, пише тако „Вашингтон пост”, академија је „лаптоп пригрлила као најдобродошлију иновацију у учионици од хемијске оловке”. Али током минуле декаде, показало се да је то уместо добродошлог савезника у ствари непожељан уљез.

„Њујорк тајмс” наводи списак универзитета и колеџа који су одлучили да објаве рат тим згодним „преносивим компјутерима”. Он почиње навођењем онога што је 2008. урадио професор Каирен Мален са Универзитета Оклахоме, који је стекао инстант интернет славу, када је један његов студент на „Јутјубу” ставио снимак (начињен камером мобилног телефона) како један лаптот прво замрзава у течном нитрогену, а потом га разбија у ситне комаде. Лаптопи су протерани из учионица на Универзитету „Џорџ Вашингтон”, Америчком универзитету, Колеџу „Вилијем и Мери”, Универзитету Вирџинија и многим другим.

Шта је то што је компјутере од савезника претворило у љутог противника педагога? У најкраћем, „дигитално замајавање” које омогућавају у ери свеопште повезаности преко Интернета. „То је као кад би сте на сваку студентску клупу ставили пет различитих магазина, неколико телевизијских емисија, неколико излога и телефон, са напоменом: ако вам мисли одлутају, слободно искористите нешто од овога”, описао је ту ситуацију професор Дејвид Кол, професор на Правном факултету вашингтонског Универзитета Џорџтаун, који је још у школској 2006–2007. години студентима забранио да на његова предавања доносе компјутере. И то само мало после одлуке универзитетских власти да модернизују мрежу бежичног интернета и од студента затраже да им лаптоп буде обавезно наставно средство од првог дана студија.

За професора Кола, компјутери су „привлачна сметња”. Његовa колегиница Дајан Сејбер, асистент на Универзитету Колорадо, каже да они доносе „серијско замајавање”. „Прво нешто започнете, онда то прекинете и кренете са нечим другим, па опет престанете и тако редом.” При том, студент који то ради не замајава само себе, него и оне поред њега, чиме се дистракција шири као зараза.

Ова професорка је недавно анализирала оцене 17 студената који су „зависни од лаптопа” и утврдила да су на крају семестра оне биле „готово исте као и код студената који уопште нису долазили на наставу”.

Професор Кол је направио анонимну анкету међу својим студентима после забране коришћења компјутера на предавањима. Њих 45 одсто је одговорило да су после тога ангажованије пратили оно о чему се говорило на предавањима, док је 95 одсто признало да лаптопе нису користили за „хватање бележака”, већ за друге сврхе.

Чак и кад су алат за белешке, компјутери нису пожељни, јер студенте претварају у „равнодушне стенографе” који се не труде да разумеју оно што записују. Кад је после једног предавања професор Дејвид Голдфранк, такође са Универзитета Џорџтаун, од једног студента затражио да прокоментарише предавање, овај му је одговорио: „само минут, да отворим свој компјутер”. Професор му је онда поручио да га не занима оно што је у компјутеру, него у студентовој глави. Професор права са Универзитета „Џорџ Мејсон” каже пак да је компјутере са својих предавања протерао не зато што умањују пажњу, него зато што су постали „замена за размишљање”.

Како на ове забране реагују студенти? „Њујорк тајмс” преноси мишљење једног са Универзитета Денвер који у универзитетским новинама каже да одсуство пажње због употребе компјутера не би требало да буде проблем професора „чији посао није да буду дадиље младим одраслим људима на предавању”. Професор Џ. П. Крахел са Универзитета Ратџерс се, међутим, са овим не слаже: „Ја сам одговоран за њихове оцене”, каже.

Има, наравно, и оних који на проблем гледају из другог угла. Шива Вајданатан, који предаје предмет медија на Универзитету „Вирџинија” нема ништа против тога да студенти зуре у екране својих компјутера током његових предавања, јер је „посао професора да обезбеди пажњу”. „Ако вас не прате”, каже, „лаптоп је најмања од ваших брига.”

Овај професор који проучава Интернет сматра да његове колеге воде изгубљену битку. У ери кад се на „Фејсбук”, „Твитер” или било шта у бескрајној понуди Интернета може изаћи и уз помоћ мобилног телефона, који је у џепу сваког студента, забрана лаптопа нема баш много сврхе.

Анонимни учесник једне од многих расправа које се у „блогосфери” воде о овој теми можда погађа суштину када констатује да је реч о судару нове технологије и старе представе о улози предавача у универзитетском амфитеатру. „Професор није више у центру процеса учења”, гласи његов аргумент. „Појам дистракције мора да се реконфигурише: данашњим студентима су доступни мултипликовани извори и може само да се говори од одговорном или неодговорном коришћењу информационе технологије и компјутерских извора.”

У Пелагићево време извор дистракције је билo то што „бриде ноге од зиме, завија трбух од глади... што су затворени у четири смрдљива школска зида, а напољу је дивно време за игру, песму и забаву”... Времена се јесу драстично променила, али је понешто ипак остало исто, што се може видети у сјајном раду „Пелагићево схватање пажње у настави” професора Светозара Милијевића са Филозофског факултета у Бањалуци, доступно на http://www.filozof.org/pdf/sarsrb/filozofske%20nauke/svetozar%20milijevic%2016.pdf , које би било поучно и за америчке професоре.

Милан Мишић