Лука купљена парама из кредита

Истина о Луци Београд је једноставна. Ово предузеће и њени акционари су чисти, а стварни увид у то имају надлежне институције – Тужилаштво, Полиција, Пореска и Управa за спречавања прања новца. Оне су савесно обавиле свој посао и једино се оне нису оглашавале, тврди у интервју за „Политику” Ивана Веселиновић, председница Луке „Београд”.

– Хоћемо коначно да ставимо тачку на економски и политички притисак којем је изложено наше предузеће већ више од две године. Ко год да је у том периоду желео на себе да привуче пажњу јавности и јефтино јавно-политички профитира, помињао је Луку. Јавности су понуђене невероватне сензације. Новинари „истраживачи” лицитирали су са вредношћу луке од 2,5 милијарде евра. Особе без стручних квалификација из Савета за борбу против корупције опомињале су и јавно вређале државне функционере, тужилаштво и судове да су корумпирани. Актуелни политичари оптужују претходнике да су нам незаконито излазили у сусрет. А данашња опозиција политичаре на власти, да и они то исто раде. Желимо да се то гласно каже, а да зависници од популизма своју жртву пронађу негде другде – одговара наша саговорница на питање због чега је Лука „Београд” недавно затражила преиспитивање приватизације.

Како је купљена Лука Београд? Да ли је тачна тврдња Станка Суботића да вам је он позајмио новац?

Купљена је путем понуде за преузимање, септембра 2005. године. Понуда за преузимање је финансијски механизам који је Србија преузела из европске праксе после 2000. јер стимулише конкуренцију и постизање највише цене за продавце акција, а истовремено је веома сигуран и транспарентан. Паре су обезбеђене из кредита Хипо Алпе Адрија банке и тај кредит се и данас отплаћује. Уосталом, и банка је јавно потврдила ову чињеницу.

Ако је капитал „Врлдфина” износио 31.000 евра, као што пише у извештају Савета за борбу против корупције, како сте исплатили акционаре?

Из кредита банке, већ сам рекла.

Да ли је на рачуну Луке било 42 милиона евра у тренутку куповине?

Апсолутно нетачно. Две финансијске инспекције су биле у Луци да би се у то увериле. Неко ко је то пласирао и сада маше папирима, не зна да чита финансијске извештаје.

Мали акционари тврде да су оштећени и да је од њих скривана процена Института економских наука.

Бивши мали акционари не туже „Врлдфин”, коме су акције продали, нити данашње руководство предузећа. Њихова тужба усмерена је према тадашњој управи Луке у време када су још били власници акција. Иако налазимо да је тужба у својој суштини бесмислена, бавимо се њоме јер је њихов захтев да им баш Лука „Београд” надокнади штету. Па, ко бидруги него дежурни кривац?Лука не само да није била задужена да саветује власнике њених акција како са њима да располажу и по којој цени да их продају, него је законом чак изричито забрањено да у току понуде за преузимање било ко утиче на коначну одлуку власника акција. Допуштено је једино да се предузеће, уколико жели, јавно одреди према приспелој понуди. Дакле, може али не мора. Лука и њен Управни одбор – јесу. Саопштено је путем плаћеног огласа у „Политици” да треба сачекати конкурентске понуде. Стављено им је до знања да ће нова процена имовине предузећа бити већа од оне актуелне у књигама. Већина акционара је, ипак, продала своје акције, јер је наша понуда била три пута већа од књиговодствене вредности. Акције је продао и бивши директор, који такође тужи. Замислите, и он је био неук. Око 800 акционара није продало акције, а сада би и они требало да надокнађују ове претходне који туже. Апсурдно.

Када сте им понудили 800 динара по акцији, да ли сте пре тога имали увид у процену Института, званично објављену истог дана када је трансакција обављена. Према њој је вредност предузећа износила 7,38 милијарди динара или око 1.700 динара по акцији?

Нисмо имали увид, нити би процена имала утицај на нашу понуду. Тржиште је регулатор вредности, а не процене.

Зашто се неко други није јавио на јавној лицитацији, што понуда за преузимање јесте, када је то било свима доступно, а тако повољно?

Да ли је Лука купљена због лучке делатности или због земљишта?

Оценили смо да је Лука инвестиција на којој може да се заради уз улагање новца и стручног знања. Знање и новац смо уложили, али се инвестиција не отплаћује. После пет година рада за 60 одсто смо повећали приходе и добит од лучких и пристанишних активности, смањили трошкове за 30 одсто и направили изванредан пројекат „Град на води” са водећим светским архитектом и урбанистима. Али, немамо ниједног заинтересованог инвеститора. Добили смо и закон о планирању и изградњи за који власт тврди да ће привући капитал. Зашто онда нема заинтересованих? А зашто Пољаци и Чеси и даље имају прилив страног капитала у некретнине свих облика?

Фирме су се куповале и због делатности и због права на градњу. Зато су и постизане такве цене. Лука без права на градњу не би постигла цену већу од неколико милиона евра. До данас нас је укупно коштала више од сто милиона евра. Управо зато што смо купили и платили право на градњу. Сада, када се то право, не само оспорава, већ и одузима да би нам се поново продавало, онда то обесхрабрује међународне инвеститоре.

Ипак се надам решењима која ће нам вратити оптимизам. Нико не жели да ово буде обесхрабрујућа земља.

Према претходном закону власник објекта има право коришћења земљишта само док објекат постоји. Значи нисте могли да стекнете право на градњу стамбеног простора куповином предузећа?

Ко закон тумачи тако накарадно? Хоћете да кажете да када власник старе куће жели да направи нову – губи све? То није тачно. Такво тумачење је правно бесмислено јер је законом било утврђено другачије. Питајте Агенцију за приватизацију која је уверавала инвеститоре да се право на градњу управо тако стиче.

Да ли бисте Луку могли да купите за 40 милиона евра да је у процену предузећа урачуната и вредност земљишта?

Управо тако смо је купили, са правом коришћења земљишта.

У проспекту приватизације Луке „Београд”, који је потписало ресорно министарство, вредност права на коришћење грађевинског земљишта је процењена, плаћена, па самим тим и стечена. И Агенција за приватизацију је давала тумачење заинтересованим инвеститорима да је право на градњу на одређеним парцелама неодвојиво повезано за власништвом легално изграђених објеката на тим парцелама. Где је онда то право овим законом загубљено? Наши адвокати у земљи и Бриселу уверавају да имамо право на надокнаду штете по основу ускраћивања права на градњу које смо раније стекли.

Јесте ли пре куповине знали да је Град Београд укњижен као корисник земљишта?

Није нам било познато да се Град Београд пре нашег доласка укњижио на део лучког земљишта. Са запрепашћењем смо схватили да Град то земљиште покушава да присвоји након тридесет година и то према уговору који никада није ступио на снагу. Нашу жалбу је већ два пута усвојио Окружни суд 2006. и 2008. године поништавајући укњижбу Града. По трећи пут смо на суду и надамо се да јавно изречене критике градског правобраниоца упућене суду неће имати ефекта на објективност суда. Но, овакво поступање није забринуло никога из власти. То чему су инвеститори изложени након куповине већ се увелико критикује, уз опаску да се у Србији купује „мачка у џаку”. О томе је недавно говорио руски амбасадор, али не само он. Ми смо, изгледа, поносни на своју ароганцију.

Колико земљишта, према вашој процени, припада Луци?

То није ствар личне процене већ уговорног права и закона. То бранимо на суду. Реч је о 196 хектара и отприлике пола од тога је за Град спорно.

Будући да имовински односи на земљишту нису чисти, колико ће то онемогућити планирану изградњу 1, 8 милиона квадрата стамбено-пословног простора?

Земљиште на коме треба да се гради „Град на води”, према нацрту архитекте Данијела Либескинда није спорно. Међутим, на реализацију тог пројекта данас утичу економска криза и нови закон који нам је одузео право на градњу, а наметнуо нову обавезу плаћања конверзије. Пошто закон још није уведен у праксу, непознато нам је колико би та конверзија требало да кошта. Посебно нас брине ако ће цена да се обрачунава иза затворених врата, а не по унапред утврђеном ценовнику, као што се ради са накнадама за грађевинско земљиште где је све јавно и познато. Зато не треба да чуди податак да је грађевинска делатност у Београду пала у односу на прошлу годину за 92 одсто али треба да чуди да су због тога узнемирени само грађевинари.

Док се ове околности не разреше, ништа од „Града на води”. Замениће га „Град у Касарни”, до даљег. Ако сам добро разумела на том ће се примеру показати колико је закон добар, држава способна, а приватни сектор и градска администрација неефикасни.

Јесте ли поднели захтев за конверзију права коришћења у право својине над земљиштем и знате ли колико ћете морати да платите?

Нисмо, али хоћемо чим то у пракси буде могуће. Закон јесте донет у септембру прошле године, али се у делу конверзије још не спроводи. Чекамо и ценовник да видимо колико је стимулативан за улагаче и како утиче на цену готовог квадрата, то ипак неко мора да купи.

Доживљавате ли нове законе о планирању и изградњи и о лукама као ревизију приватизације?

Не желим тако да мислим. Закони озбиљне државе не би смели да се доносе на реваншистичком принципу или због популизма. Ипак, знам да се међу новинарима, у стручној и политичкој јавности о овом питању увелико спекулише, управо тако како питате. Неке наше колеге коментарисале су на јавним стручним скуповима да је цела делатност развоја некретнина и грађевинарства у Србији „жртва” Луке „Београд”. А чија смо ми онда жртва и зашто?

Мислим да је томе доста допринео Закон о планирању и изградњи са својим недовршеним или неспроводивим решењима. Исто тако, када надлежни министар каже да је овај закон донет да би се отклониле неправде у процесу приватизације то неминовно доприноси контроверзи, да ово није инвеститорски закон, већ још један закон о екстра профиту. И поред свега тога, ми смо закон подржали.

Србији су потребни јасни власнички односи над грађевинским земљиштем, какви постоје свуда. Овај закон томе доприноси и ми својим сугестијама желимо да помогнемо да се он унапреди.

Како тумачите Закон о лукама који вас своди само на оператере када лучко подручје постане јавно добро његова намена се не може мењати?

Закон о лукама је потребан Србији. Надам се само да луке нећемо измишљати тамо где за њих нема места, а најмање да ће се без накнаде национализовати право градње тамо где су власници тим правом располагали, као да смо у 1945. Једним законом ћемо да денационализујемо, а другим конфискујемо. Мада наслућујем да за то постоји расположење баш као и 1945.

Нигде у свету лучка акваторија и инфраструктура нису у власништву приватника. Како то може бити национализација или конфискација, ако вам у власништву остају објекти које сте стекли кроз приватизацију?

То није тачно. У Европи постоје сва три модела, државе као власника, приватни власници и комбиновани модел који ви помињете. Али још нико у Европи није национализовао нешто што је тек приватизовано.

У случају Луке „Београд” ствар је једноставна. Акваториј реке Дунав ми и не тражимо. Базен од 11 хектара је наш, изграђен је средствима Луке и укњижен као објекат Луке. Пошто на самој реци немамо докове већ само обалоутврду, коју смо такође ми направили, немамо ништа против да држава, уз тржишну надокнаду, преузме обалоутврду. Лука је направила и интерни железнички колосек, интерну путну мрежу и вертикални кеј за претовар.

Маријана Авакумовић
Далиборка Мучибабић