Обезбеђење за „бенџамина”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, априла – Иако је у Вашингтону главна индустрија политика (и лобирање као пратећа грана), овде се, у самом центру града, налази једна велика и за националну економију изузетно важна фабрика.

Смештена је на ободу Националног мола, великог парка на чијој једној страни је Бела кућа, а на другој Капитол хил, и баш преко пута каменог обелиска који је подигнут као споменик Џорџу Вашингтону. Нема, додуше, уобичајени индустријски димњак нити неке друге спољне ознаке који би указивали шта се унутра производи, али непосредан увид у то може да стекне свако ко радним данима између осам и девет ујутру стане у ред испред једног киоска на њеном прочељу да би обезбедио (бесплатну) улазницу за разгледање које се са водичем организује сваких 45 минута.

Да не дужим: фабрика се зове „Биро за гравирање и штампу” и у њој се производе – амерички долари. Како, пак, иде производња, како изгледају машине на којима се отискују „слике мртвих председника” и остали детаљи и даље најпожељније монете света, уверио сам се заједно са групом домаћих радозналаца.

Правила разгледања су једноставна: забрањено је, док траје, да се било шта једе или пије. Фотографске камере могу да се унесу, али не и употребе. Мобилни телефони треба да буду искључени.

Морам да признам да сам изашао помало разочаран. Очекивао сам неку „свемирску” машинерију и блештаву технологију. Оно што сам видео биле су машине, наизглед сасвим обичне, не баш велике, као у некој осредњој штампарији.

Може бити да није све за показивање, уосталом још једна „ковница” америчког новца се налази у Тексасу (судећи по згради, чини се да је много модернија). Али и на овим машинама у току је била штампа „суперновчанице”, најновије, управо представљене банкноте од сто долара, која ће у оптицај ући у фебруару идуће године, са карактеристикама које ће (бар неко време) бити нерешива загонетка за фалсификаторе.

У досадашњих шест месеци мог боравка у Вашингтону, не сећам се да сам у руци држао „стотку”: штавише, новчаник ми је најчешће празан кад је реч о „кешу”: све се овде плаћа „пластиком”, кредитним картицама. Кажу ми да „бенџамина” (Бенџамин Франклин, један од „очева оснивача” САД, револуционар и изумитељ, чији је лик на највећој америчкој новчаници данас у оптицају), из истих разлога, ретко виђају и Американци, а тврди се да га у својим џеповима носе једино – дилери дроге.

Па зашто је онда Бенџамин Франклин, који је један од два лика на америчком новцу који није био председник савезне државе, већ само Пенсилваније, добио додатно обезбеђење – јер нову новчаницу одликује управо то: техника штампе са специјалним холограмима, жиговима који мењају боју и симболима који се, у складу са актуелним трендом у холивудској продукцији, приказују и у три димензије?

Објашњење је једноставно: банкнота од 100 долара је највећи извозни производ Америке. Од свих стотки које излазе из ове штампарије и оне у Тексасу, само нешто више од четвртине остаје у промету у Америци. Све остало циркулише у иностранству. Чак девет земаља се једнострано „доларизовало” – америчка монета им је званично средство унутрашњих плаћања – а „зелене новчанице” су најпожељније средство за штедњу, па и трансакције, у великом делу Латинске Америке, Африке и Азије.

Због тога је „бенџамин” и најчешће на мети иностраних фалсификатора. „Сикрет сервис”, тајна служба која се данас помиње само у контексту обезбеђивања председника, за свој главни посао, што се ређе помиње, има оно због чега је и основана – да се бори против фалсификатора новца – процењује да је од укупно у оптицају нешто преко 50 милиона лажних долара, мање од један одсто укупне своте оних правих.

Фалсификатори су иначе класификовани у пет група: примитивци (они који дописују нуле на новчаницима од једног долара), опортунисти (користе скенере и штампаче), ситни криминалци (користе скупље технологије за копирање), организовани криминал (имају и своје штампарије) и државе (својевремено су изнети контроверзни докази да то организовани ради Северна Кореја).

Нови „бенџамин”, који наслеђује већ технолошки превазиђеног, оног из 1996, иначе је много мање „зелен”, доминирају сивкасти преливи. Свакако ће бити безбеднији и на фалсификаторске подухвате отпорнији. Али злуради домаћи коментатори, који су се поводом прошлонедељне премијере нове новчанице огласили у „блогосфери”, сматрају да труд и новац уложен у дизајнирање и израду „стотке” нису били баш неопходни.

Из више разлога. Први је, веле, што је количина фалсификованих долара у оптицају прави ситниш према своти од 600 билиона (хиљада милијарди) долара, колика је номинална вредност „деривата”, „трулих” обвезница које су светским инвеститорима продале овдашње банке са Волстрита.

Ситниш су и према 750 милијарди пара пореских обвезника које су утрошене за спасавање тих банака које су се, као и фалсификатори, бавиле „директном крађом”.

Али најциничнији опис новог „бенџамина” објављен је у интернет дневнику „Хафингтон пост”: „Нова новчаница, са својим многобројним сигурносним тракама и збуњујућим симболима, личи на нешто преко чега је неколико пута прешао камион – на нашу економију.”

Милан Мишић