БУРКЕ И ЗЕМЉОТРЕСИ

Према сеизмолошким истраживањима, од свих држава света земљотреси највише прете Ирану, а према мишљењу једног конзервативног шиитског свештеника све је то због – жена!

Водећи недавно проповед петком, коју је преносила и телевизија, хоџатолеслам Казем Садики је дошао до револуционарног закључка: жене које крше кодове исламског начина облачења шире по друштву промискуитет што је разлог Алахове казне: растућег броја земљотреса.

Све би могло да се посматра као примитивна догматска баналност да у последње време политичка дебата око бурке – прекривке женског тела и лица, или никаба – вела преко лица који оставља само узани простор за очи, не изазива сеизмичке потресе широм исламског и хришћанског света.

Хиљадама километара далеко од иранског светог града Кома, у Калеу, француски председник Никола Саркози је наложио посланицима своје странке да припреме закон који би бурке елеминисао са свих јавних простора јер су неускладиве са отвореним, либералним и толерантним друштвом. „Бурка је шетајући затвор.“

Који дан касније, Белгија умало није постала прва држава на свету која би имала закон по коме се кажњавају особе које на јавним местима делимично или потпуно покривају своја лица на начин да их није могуће препознати.

Само захваљујући чињеници да је белгијска федерална влада ове недеље пала – што је већ постала рутина – није изгласан овај закон који предвиђа затворске или новчане казне од 15 до 25 евра.

Усијава се дебата широм света. Пакистански Савет за уметност забранио је представу „Буркаваганца“ позоришне групе Ајока која се бави овим све контроверзнијим проблемом.

Када је прочитала изјаву иранског свештеника, једна америчка блогерка позвала је иранске жене да му изазовно одговоре 26. априла – па да се види да ли ће бити земљотреса. Колико Иранки се одазвало не знам, мада сам по улицама Техерана могао да се уверим да се увећава број оних које се противе стриктним кодовима исламског облачења. Оно што сигурно знам јесте то да земљотреса није било.

Ирански чадор, авганистанска бурка или саудијски никаб постали су последњих деценија препознатљиви симболи. У Ирану, Авганистану или Саудијској Арабији то су симболи исламске чистоте.

На хришћанском Западу, али и у многим исламским земљама, то су симболи искључивања жена из друштвеног живота. Недавно сам гледао како су у Алжиру из аутобуса избацили жену под црним никабом и њеног у браду зараслог мужа. Подсећају их на године страха и терора исламског фундаментализма. Знају каква се верско-политичка порука крије иза црне покривке.

Бурка је у нови миленијум ушла као политички симбол. Европски политичари од Саркозија до Берлусконија користе је да би појачали утисак „различитости“ имиграната који су пречесто дискриминисани и оптуживани за сва зла.

Инсистирање на „варварској природи“ бурке постаје уобичајен начин да се демонизује ионако потцењена имигрантска мањина за коју неки Саркозијеви посланици кажу да је „гомила лењиваца“ који живе од рада француског народа.

На другој страни је Иран. Иако је режим суочен са растућим отпором теократској власти, тамо је релативно лако прикупити политичку подршку за аргумент да аутономија жене да сама одлучи како ће се облачити представља отровни серум против Хомеинијеве исламске револуције.

Дебата о покривању односно откривању жена постала је високо политизирана. Оно што се помаља из те дебате јесте то да се жене и даље дефинишу по свом телу и квадратима коже коју су спремне да покрију или открију.

Уколико одаберу да се у Белгији, Холандији или Француској покрију буркама, оптужују их да су неспремне да се интегришу у културу и друштво у коме живе. Уколико се по конзервативним исламским срединама не покривају, њихова тела и сексуалност проглашавају се за узрок божјих казни у облику природних катастрофа.

У западним друштвима влада сличан приступ поједностављивања по коме се излагање женског тела сматра знаком ослобођења. Озбиљна расправа о томе како таква сексуализација ослобађа тврдоглаво се одбацује.

Проистиче да у оба случаја постоји готово брутално непоштовање женске аутономије и статуса жене као људског бића равноправног са мушкарцем. Жена или као објекат покривања исламског света, или као објекат откривања западне цивилизације. Обе верзије диктира мушко неповерење.

Контрола над женом и невидљивост коју чадор или бурка намећу постају моћан савезник у очувању ауторитарних конзервативних режима који, баш због тога, жени прете божјом немилосрдношћу.

Ако талибани, Исламска Република Иран и вехабитска краљевина Саудијска Арабија терају жене да буду невидљиве као знак политичке контроле, наметање жени да се открива као знак ослобођења истовремено показује колико је превладан феминистички покрет на Западу, покрет који рецимо ћути док снаге НАТО у Авганистану прећутно подржавају племенску праксу подјармљивања жена, дечјих бракова или убистава из части.

Свако ради на томе да направи сопствене „добре“ и „лоше“ жене. Интервенција државе по женским орманима, без обзира на то да ли бурку промовише или забрањује, ипак се завршава тако што се женско тело подвргава диктату мушкарца. А има ли држава право да одлучује како ће ко бити обучен?

Разне међународне организације за људска права, укључујући и Амнести интернешенел, противе се забранама. Кажу да ограничавају слободу вероисповести и слободу изражавања. Упозоравају да је данас на дневном реду бурка, сутра исламска марама, прекосутра турбан Сика, а онда можда и мини сукња.

Хјуман рајтс воч инсистира на томе да су друштва дужна да штите женино право избора. Што се тих питања тиче, кажу, неопходно је поштовати лични приступ. Да ли то онда значи да владе треба да имају приступ гардероби сваке жене и да их питају да ли су или не приморане да носе бурке или никабе?

Други се држе става да проблем у Европи ионако припада малом броју муслиманки, и да га зато треба игнорисати као безначајан. Проблем је што се тензија повећава и у Белгији и у Француској.

Звучи логично, али некада ми се чини да су разне групе за људска права више заокупљене теоријом и идеологијом него реалностима на терену. Све ме некако подсећа на Архимедове кругове и римског копљаника. Или на древне расправе о тираноубиству. Или на дилеме француске револуције о коришћењу силе у одбрани демократије и слободе.

Зар уочи терористичког напада на Америку 11. септембра 2001. многи фундаменталистички фанатици нису под барјаком верских слобода стекли политички азил на Западу? Зар по Босни нису вршљали разни муџахедини претварајући један секуларни простор у полигон „беле Ал Каиде“? Шта је било после?

Нисам за забране, али јесам за питања. Зашто се групе за људска права не позабаве третманом немуслиманки у појединим исламским земљама, баш у онима које инсистирају да се Европа сагласи са бурком, чадором или никабом?

Ако се инсистира на одевном испољавању исламског идентитета у хришћанском свету, зашто се не поштује одевни идентитет хришћанске жене у исламском свету? Или сада треба да страхујем да ће се наћи неко ко ће и само постављање овог питања назвати богохулним вређањем Алаха и његовог пророка Мухамеда?