Ђувегија у потрази за невестом

Није сиротом Синиши Средојевићу то што је најстарији у реду за вртешку. Лако ће он с децом. Има га и у леђима и у брковима… Мука је њему од чиче Благоја и његових егзибиција. Четири је пута тукао сиромах по "крушки", добио затвор од онолике шећерне вуне, потерао све са аутодрома, па сад још и ово. Решила је фамилија да га жени, па овластила чичу да мало припомогне у тој работи. Куд ће шта ће, прихватио се Благоје задате једначине са више непознатих, па већ, ево, два месеца вода мученог нежењу по сеоским вашарима. Ако му ту не нађе младу, помоћи му нема.

– Нека што ме вода к`о теле, него што ме срамоти. Почели су већ да се спрдају са мном, па ми дају гратис вожње на вртешке и карусел – вели бркато момче чекајући да се рђави механизам захукта, па да коначно одигне колена од земље. Како обрне пун круг, тако са страхом погледа да чича није негде близу билетарнице. Све и да га спрема за астронаута, доста је било.

Грме Тресије, поткосмајско село. Шта ће, записана им судбина у имену. Размишља Илија Громовник шта му ваља чинити. Ако је то чудно појање у шатрама њему у славу, ошинуће муњом, нема збора.

Неоткривени музички таленти се својски труде да још дуго остану управо то – неоткривени. Можда је и боље тако. На ваља отимати од природе сва њена "блага". Чини се да су јагњићи и прасићи ипак најбоље прошли. Ништа њих на ражњевима не тангира…

– Ајмо, људи, чудотворне креме. Ајмо брзо. Још мало па нема, а нема шта не лечи – колико га грло носи острвио се предузимљиви Ром на пролазнике. Ако му је веровати, нема тога у лепези од проширених вена до импотенције што његов производ не лечи. Куне се и свецем и октетом деце да га је баш тај медикамент одржао тако виталним и младим. Нико му не би дао поменутих четрдесет година. Сви би типовали барем на двадесетак више.

– Ма ради како не ради, само му је слика мало бледа на сунцу – не верујући ни сам себи, убеђује незванични дистрибутер античких примерака "Сонијевих" телевизора Космај, Пиносаву и околину, старијег господина загледаног у дрангулије на тракторској приколици.

– Ако си озбиљан купац, за тебе само четири хиљаде, а добијаш и, ваљда, овај даљински – упоран је продавац.

Чини се да је збуњени дедица пре трагао за скровитим шибљем да поразговара с природом, неголи за 37 сантиметара испуцалог ТВ екрана, али…

– Како гаранција?! Па ја ти, бре, гарантујем – инсистирао је овај самарићанин на древном постулату трговине на овом поднебљу – реч. Ни гранит није као она. Његова нарочито, види се то. Потрајаће деди гаранција таман док овај успе да смота тракторче по пољани и упути се ка "дирекцији" по нови контингент робе.

Како год било, вашари су, ако ништа друго, ипак били и остали највеличанственије сцене наших ћуди на отвореном. Нема ту јагме за главном ролом. Сви би у статисте.

Сви ућуткивани трибуни ту добију својих пет минута славе у атријуму – од гајбица пива и фарисејске публике до сабраће у малиганима.