Навала на Авалу

Пред раскрсницом код бањичке Трошарине, из Булевара ослобођења – колона возила. Добро, бива редовно у шпицевима радним даном, што не би и на првомајско суботње пре подне, ипак је њих много кренуло на Авалу. Док се прође овај семафор, после је до торња све отворен пут…

Пали се зелено. Колона, међутим, не одмиче далеко, а понајмање брзо. Биће да је „зачепило” на оној следећој раскрсници, има тамо још један семафор, тачно, пре Јајинаца. Само док се прође тај, после је до торња све отворен пут…

Опет слабо одмиче. Путовање до осумњиченог раскршћа, уместо два, отегло се на солидних десет минута. Као да већ слуте шта ће бити, једна за другом, нервозне дамске „слим” цигарете промаљају се кроз сувозачке прозоре. У прву, мали гас, три метра напред, онда стајање, поново у прву... Неће на добро изаћи ако је овако до Авале, пиво ће се прегрејати у гепеку, као да казују забринути погледи возача оцртани у ретровизорима.

Ни пролаз поред станице „четристотке” на којој стоји готово тридесет људи не улива поверење. Аутобус некако стиже, шофер отвара врата, а из „сардине” излази туце оних којима је пресело и полива главе водом из флашица. Термометар у колима потврђује летњу температуру, но више забрињава мерач топлоте мотора ког је „крени-стани” вожња сатерала у црвено. Кривина пред Спомен-парком „Јајинци” исправља се у километарски правац, потврђујући злослутну сумњу – колона ипак јесте све до Авале, а до ње има још 15 километара. Власник џипа „лендровер” процењује да је то превише, прелази у супротан смер преко „пуне” и додаје гас. Стотинак метара даље сусреће се са аутомобилом који му иде у сусрет и узалудно даје десни мигавац не би ли се вратио у колону. Фешту псовки, сирена и помињања родбине окончава добродушни возач који одлучује да теренац пусти пред себе.

Два и по сата касније, новоотворени торањ коначно се указује на видику. Неки од аутомобила већ су паркирани уз коловоз, а путници из гепека ваде намирнице и простирке и даље настављају пешице. У самом подножју планине неколико ватри већ гори, а роштиљ-мајстори картоном распаљују жар. Саобраћајни кркљанац наставља се узбрдо, до платоа испред торња. Непроходни паркинг претворио се у излетиште на ком се роштиљ и пиво служе са хаубе. Неколицина се већ најела па прилегла да одрема на обореним седиштима или у гепеку, не марећи за стихове громогласног народњака што допиру из „набуџеног” „голфа” неколико метара даље.

Пред улазном рампом торња ред посетилаца којима момак у службеном прслуку изнова објашњава да се карте купују на улазу иза објекта. На улазу иза објекта, међутим, двапут већи ред. Ма боље се вратити у шуму, ено су рингишпил и шећерна пена, ако већ треба да се потроши који динар, мада је торањ заиста мамио приступачном ценом улазнице од стотину динара. Тако је највиша авалска кота, на 125. метру новоотвореног торња, остала недостижна за све који су проценили да је вишечасовно чекање превисока цена за петнаестоминутно „бацање погледа” на Шумадију. А таквих није било мало. Поготово што сунце и врућина не намеравају да попусте, а на видику нема никакве лекарске службе у случају да коме позли.

У шуми је ипак веселије. Где год згодно место, ту разгрнут ћилим. Момчадија пристигла још претходно вече оградила „камп” уз стазу и попут жирија седи у столицама, па за цурама што пролазе маше таблицама од грања и картона с бројевима од један до десет. Оцењују, веле, и специјалне категорије: „удај се за мене”, „благо мајци која те родила”, „много добра” „малолетна” и „продужи даље”. Мало подно њих, уз гломазни „хамер”, пеку се ћевапи и роштиљске кобасице. За потпалу су отишле цепанице које су се нашле на путу огромном џипу.

На пропланку изнад пута, три шатора и још неколико ватри. Једно друштво пева уз гитару, друго навалило на роштиљ што је каснио три сата јер се овај који је требало да га донесе заглавио у гужви. Цуре са суседне простирке изнеле конзерве са водом на сунце – смрзле су се, кажу, у току ноћи па им треба топла вода. Није згодно ни што нема тоалета километрима у круг већ се мора узбрдо у шуму.

Одушевљење међу децом изазива питон кога власник носи око врата. Љубимац није склон да дави па је згодан да се пребаци око рамена и фотографише мобилним телефоном. Омиљеног рептила газда носи око главе и кад путује мотором – спасао га је, вели, једном приликом кад је предосетио несрећу натеравши га стиском да стане покрај пута и примети квар на двоточкашу.

Дубље у шуми одјекује музика са огромних звучника постављених на излетничку клупу. Босоноги ди-џеј повезао монитор, тастатуру и кућиште на пањ и кликће по плејеру у настојању да пронађе адекватну техно нумеру. Тек пунолетна игра на звучнику, а вршњаци с „јеленом” у руци дискутују о перформансама својих веспи. Флаше ређају на гомилу у жбуњу коју, како изгледа, баш и не намеравају да почисте пре него што пођу.

Уз „уређену” стазу ад хок трговци продају „кока-колу” из лавора са ледом, шајкаче, мајице с лицима испод који пише „херој”, наочаре за сунце, пљескавице, качкете... Прилагодљиве цене мењају се како дан одмиче, о чему сведоче за тезгу прихефтани „ценовници” са више пута прецртаваним и дописиваним цифрама.

Од торња наниже поново колоне. Са поподневом се приближио и повратак кући, али ни тај пут не делује као да ће брзо и лако. Момак што је паркирао у јендек испред кривине уочава последице своје одлуке и у помоћ позива „комшију” да погура. Не би можда ни журио толико да је аутобус са туристима могао да прође.

Нови једночасовни силазак низ Авалу кроз гужву пешака ипак делује помирљивије, јер – шта се може, празник је и нема за шта да се жури.

Марко Луковић