Муке по младима

На крају представе "Disco Pigs" пре неколико вечери у Београдском драмском позоришту, новој копродукцији са Белефом, Марија Каран и Бранислав Трифуновић доживели су праве овације. Марија је добила велики број букета цвећа. Ова млада глумица (1982, Београд), већ има завидну популарност али и диплому Факултета драмских уметности у класи проф. Биљане Машић. Њен продор на медијску сцену почео је улогама у филмовима "Кад порастем бићу кенгур" и "Јесен стиже дуњо моја", у ТВ серијама, ситкому "Љубав, навика, паника" и "Миле против транзиције"; лице је са једне кафе-рекламе, очекује премијеру новог филма "Седам и по", успех представе "Disco Pigs"…

Дипломирала је прошле године у децембру са представом "Коју игру играш" у Дадову, позоришни деби је имала у "Дипломцу" у Београдском драмском позоришту, а сада очекује премијеру филма "Седам и по" писца сценарија и редитеља Мирослава Момчиловића.

– "Disco Pigs" је моја четврта улога у позоришту, јер играм и у "Броду лутака" Милене Марковић, у режији Слободана Унковског у Југословенском драмском позоришту. Сада са нестрпљењем очекујем како ће проћи наш филм на овим летњим фестивалима од Херцег Новог до Сарајева. Посебно ми је важно Сарајево, јер је то међународни фестивал, а београдска премијера је 12. септембра, каже Мирјана Каран, која у једној од седам прича у том филму, у "Гневу", тумачи лик Ковиљке, девојке која ради у теретани.

– То је несвакидашњи, новобеоградски лик, јако интересантан, а за мене изазов. У првом плану нису њен изглед, лице и фигура, већ њен начин схватања живота и мушкараца, њена прича "изнутра".

У улогу Прцољка у представи "Disco Pigs" уложили сте видан труд, уз неспорни таленат, улога нимало није једноставна, лик је из младе генерације којој и сами припадате…

– Било је најтеже пронаћи и показати одакле потиче та њихова енергија, односно агресивност коју они емитују према свету, откуд та мука. Јер, то су ликови који причају из свог "желуца", из жучи. И сама познајем такве ликове. Ако неко од самог старта схвата да је на маргини живота и да му никад неће бити боље јер је његово окружење такво, онда он постаје агресиван. Већина младих је агресивна. Ова два лика у представи су пријатељи, одрастају заједно и тако граде отпор према свему што сматрају да је лоше. Било је битно наћи меру у свему томе и оправдати тај лик.

У овој представи агресија је јача од лирских елемената, а на то Мирјана Каран каже:

– Наравно, јер тај младић и девојка не знају за љубав. Та деца и не разумеју шта је то љубав, јер су одрастали без ње.

Као да сте предодређени за партнерку чланова породице Трифуновић: играли сте са Сергејем и оцем Томиславом, са Браниславом у филму "Јесен стиже дуњо моја" и, сада, у театру. Случај или не?

– На филму случајно. Бранислав и ја смо добри пријатељи и приватно се добро слажемо, што је био један од предуслова за добар рад јер, за овако кратко време, месец дана припрема, не бисмо могли да спремимо те улоге да се нисмо добро познавали. И ово искуство играња на малој сцени, у готово директном контакту с публиком, за мене је било изузетно. Наравно да је надахњујуће, али сам имала и панику јер нисам знала да ли ће ме то ометати и да ли ће добро функционисати. Испало је да је то добро баш због атмосфере представе.

У публици на премијери било је много Ваших вршњака. Њих баш нема на неким другим представама. Да ли је време баш за ту циљну групу, тинејџере и нешто старије?

– Млади воле позориште, али је мало тема које им се нуде а да њих интересују. Оваква драматургија "крви и сперме" њих дотиче и било би феноменално када би Београд имао позориште на чијем би репертоару биле представе као ова, или "Смрт" у ЈДП. Млади људи, млади редитељи и писци требало би да добију свој простор. Зашто не бисмо имали неко позориште за младе? У Новом Саду постоји Позориште младих, мада не знам какав им је репертоар. Нисам оптимиста, јер не верујем да би једно такво позориште могло овде да профункционише.

Када бисте бирали филм или позориште, шта бисте изабрали?