Зашто баш ја

"Зашто баш ја", управо објављени роман (издавач "Словенско слово") својеврстан је дневник који је Гордана Залад водила током свог преживљавања карцинома дојке. Дипломирани филолог двеју група на Филолошком факултету у Београду, енглеске и италијанске књижевности, и магистар социолингвистике, Гордана Залад данас је предавач енглеског језика на Факултету политичких наука у Београду. О својој болести, страховима и стрепњама, преиспитивању, духовним вредностима и уживању отворено говори за наш лист.

"Карцином прати страх, али и мистерија, јер се никада не зна његов исход. Са њим се човек бори читав живот. Болест је подмукла, и не знате када ће поново да се појави. Човек мора да буде спреман на њене рецидиве. Зато ова књига треба да дође не само до жена које су имале ово искуство, већ до свих оних које већ сада могу да се упитају: да ли живим здраво, умем ли да контролишњем стрес и тугу, где се превише дајем, имам ли фидбек од људи на које трошим своје време? Схватила сам да сам се у животу превише давала, хтела сам све да постигнем, на свим пољима, увек и у свему прва. А тек сада сам достигла ниво свести када мислим на себе и своје потребе", каже наша саговорница.

"Веома осетљиве особе су најпогоднији терен за настанак болести. Нема жене која је имала карцином а да је није имала и неки пропратни проблем који је у њој тињао, на који су се само наслонили стрес, начин живота, утицај бомбардовања… Све ове жене одједном спаја једна једина ствар, опака болест против које морају да се боре, а да би се бориле морају да знају њен узрок и разлог, и одговор на питање ’зашто баш ја’", каже Гордана Залад.

"Често сам размишљала да је карцином можда моја опомена од бога, упозорење. Можда је ту да ме опомене, да ми каже да не радим добро за себе и своје тело. Да се зауставим. Да више времена проводим са својим мислима, и да се не трошим на пролазне људе. Да задржим оне који ми значе, а остале прескочим у именику и пустим да заборав патинира преко њиховог имена", размишља наша саговорница.

Верује да разочарања у такозване пријатеље, и брз стил живота од данас до сутра, много утичу на наше здравље и психички живот.

"После болести човек размишља потпуно другачије. Мења се став о животу, стање духа и читава психологија. Укључује се свест као стање приправности на све. Питате се да ли сте достигли тај ментални ниво који ће вам омогућити да имате свој мир без обзира на то што се око вас брзо живи и ради. Потребно нам је више благости, проткане добротом и нежношћу. Ситнице. Посао који радите, на пример, чиниће вас бољим уколико пружате свој максимум, ако га не отаљавате…"

Гордана наставља своју причу о сазнавању болести које увек иде споро и мукотрпно.

– Почиње борба за сваки преживљени и срећно окончан дан. Осећај стрепње сличан је оном када чекамо свој ред на испиту. Само што је он сад повезан са чекањем резултата из лабораторије где су вам важне и оне децималне вредности леукоцита и чине да нам трачак наде порасте и када лекар каже: Можете да примите следећу хемотерапију. Да не говоримо о тренуцима када због губитка косе набављате перику да не бисте много објашњавали шта вам се десило, и да не трпите сажаљење околине. Долазе и тренуци преиспитивања када мислите на своју децу, исувише малу, и питате се ко ће да им угађа и спрема баш оно што они воле, ко ће да им увија књиге на почетку школске године, ко ће знати да им треба баш та и та "Штедлерова" оловка, јер су друге предебеле и премасне...

Губитак здравља је зато велико искушење, каже Гордана Залад. "Латентно се скенира ваш карактер, јаснији су приоритети, а на известан начин то је и "добитак"– коначно се окрећете себи, својој суштини и свом бићу. Болест је време сазнавања и време преиспитивања. Потребна вам је промена, да гледате свет око себе, а не осећате жељу да га промените. Из бестежинског стања, у којем не осећате бол, већ немоћ, излазите као препорођени. Тада је важно да имате ослонац, љубав и заштиту. Препоручује се холистички приступ, односно скуп терапија које помажу у лечењу: психотерапија, здрава исхрана, вежбе (јога, пилатес, ходање), масажа, изражавање креативности, смех као стил живота, пријатна животна средина (породица, посао), и најважније, љубав и емотивни живот. Веома је важно да се и сексуални живот после операције нормализује, а при том је потребно много нежности и стрпљења да би се оперисана жена поново осетила као жена", каже Гордана.

А онда прича и о чувеној "црно-белој листи" и сталном подсећању на живот "као пре", на ствари које смете и оне које се не препоручују, а које она боји хумором.

"Најважније од свега је избегавати дизање и ношење терета. То лепо звучи, али прописана два килограма као максимум веома је тешко постићи. Ко још иде са два килограма из продавнице у којој треба да купите све оно што ваши најмилији воле? Па онда, све оне драге женске ствари – избегавати ношење наруквица и прстења. За неке жене то је, ипак, превише. Не може жена без оног исконског у себи, мора да се дотера да се осећа лепо, поготово сада када јој је толико тога ускраћено и недостижно. Кажу: избегавати високе штикле. Нађите ми жену која има лепе ноге, а изгледа лепо у равним ципелама, док је у неком елегантном костиму? То баш не може. Ето видите шта значи ’као пре’. Оно што је здравој и неоперисаној жени нешто што и не примећује, нама представља забрањено воће које морамо понекад грицнути. Жив човек је жив човек. И док год је жив има право да се бори и чини свој живот лепшим и угоднијим", поручује Гордана Залад.