Zašto baš ja

"Zašto baš ja", upravo objavljeni roman (izdavač "Slovensko slovo") svojevrstan je dnevnik koji je Gordana Zalad vodila tokom svog preživljavanja karcinoma dojke. Diplomirani filolog dveju grupa na Filološkom fakultetu u Beogradu, engleske i italijanske književnosti, i magistar sociolingvistike, Gordana Zalad danas je predavač engleskog jezika na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. O svojoj bolesti, strahovima i strepnjama, preispitivanju, duhovnim vrednostima i uživanju otvoreno govori za naš list.

"Karcinom prati strah, ali i misterija, jer se nikada ne zna njegov ishod. Sa njim se čovek bori čitav život. Bolest je podmukla, i ne znate kada će ponovo da se pojavi. Čovek mora da bude spreman na njene recidive. Zato ova knjiga treba da dođe ne samo do žena koje su imale ovo iskustvo, već do svih onih koje već sada mogu da se upitaju: da li živim zdravo, umem li da kontrolišnjem stres i tugu, gde se previše dajem, imam li fidbek od ljudi na koje trošim svoje vreme? Shvatila sam da sam se u životu previše davala, htela sam sve da postignem, na svim poljima, uvek i u svemu prva. A tek sada sam dostigla nivo svesti kada mislim na sebe i svoje potrebe", kaže naša sagovornica.

"Veoma osetljive osobe su najpogodniji teren za nastanak bolesti. Nema žene koja je imala karcinom a da je nije imala i neki propratni problem koji je u njoj tinjao, na koji su se samo naslonili stres, način života, uticaj bombardovanja… Sve ove žene odjednom spaja jedna jedina stvar, opaka bolest protiv koje moraju da se bore, a da bi se borile moraju da znaju njen uzrok i razlog, i odgovor na pitanje ’zašto baš ja’", kaže Gordana Zalad.

"Često sam razmišljala da je karcinom možda moja opomena od boga, upozorenje. Možda je tu da me opomene, da mi kaže da ne radim dobro za sebe i svoje telo. Da se zaustavim. Da više vremena provodim sa svojim mislima, i da se ne trošim na prolazne ljude. Da zadržim one koji mi znače, a ostale preskočim u imeniku i pustim da zaborav patinira preko njihovog imena", razmišlja naša sagovornica.

Veruje da razočaranja u takozvane prijatelje, i brz stil života od danas do sutra, mnogo utiču na naše zdravlje i psihički život.

"Posle bolesti čovek razmišlja potpuno drugačije. Menja se stav o životu, stanje duha i čitava psihologija. Uključuje se svest kao stanje pripravnosti na sve. Pitate se da li ste dostigli taj mentalni nivo koji će vam omogućiti da imate svoj mir bez obzira na to što se oko vas brzo živi i radi. Potrebno nam je više blagosti, protkane dobrotom i nežnošću. Sitnice. Posao koji radite, na primer, činiće vas boljim ukoliko pružate svoj maksimum, ako ga ne otaljavate…"

Gordana nastavlja svoju priču o saznavanju bolesti koje uvek ide sporo i mukotrpno.

– Počinje borba za svaki preživljeni i srećno okončan dan. Osećaj strepnje sličan je onom kada čekamo svoj red na ispitu. Samo što je on sad povezan sa čekanjem rezultata iz laboratorije gde su vam važne i one decimalne vrednosti leukocita i čine da nam tračak nade poraste i kada lekar kaže: Možete da primite sledeću hemoterapiju. Da ne govorimo o trenucima kada zbog gubitka kose nabavljate periku da ne biste mnogo objašnjavali šta vam se desilo, i da ne trpite sažaljenje okoline. Dolaze i trenuci preispitivanja kada mislite na svoju decu, isuviše malu, i pitate se ko će da im ugađa i sprema baš ono što oni vole, ko će da im uvija knjige na početku školske godine, ko će znati da im treba baš ta i ta "Štedlerova" olovka, jer su druge predebele i premasne...

Gubitak zdravlja je zato veliko iskušenje, kaže Gordana Zalad. "Latentno se skenira vaš karakter, jasniji su prioriteti, a na izvestan način to je i "dobitak"– konačno se okrećete sebi, svojoj suštini i svom biću. Bolest je vreme saznavanja i vreme preispitivanja. Potrebna vam je promena, da gledate svet oko sebe, a ne osećate želju da ga promenite. Iz bestežinskog stanja, u kojem ne osećate bol, već nemoć, izlazite kao preporođeni. Tada je važno da imate oslonac, ljubav i zaštitu. Preporučuje se holistički pristup, odnosno skup terapija koje pomažu u lečenju: psihoterapija, zdrava ishrana, vežbe (joga, pilates, hodanje), masaža, izražavanje kreativnosti, smeh kao stil života, prijatna životna sredina (porodica, posao), i najvažnije, ljubav i emotivni život. Veoma je važno da se i seksualni život posle operacije normalizuje, a pri tom je potrebno mnogo nežnosti i strpljenja da bi se operisana žena ponovo osetila kao žena", kaže Gordana.

A onda priča i o čuvenoj "crno-beloj listi" i stalnom podsećanju na život "kao pre", na stvari koje smete i one koje se ne preporučuju, a koje ona boji humorom.

"Najvažnije od svega je izbegavati dizanje i nošenje tereta. To lepo zvuči, ali propisana dva kilograma kao maksimum veoma je teško postići. Ko još ide sa dva kilograma iz prodavnice u kojoj treba da kupite sve ono što vaši najmiliji vole? Pa onda, sve one drage ženske stvari – izbegavati nošenje narukvica i prstenja. Za neke žene to je, ipak, previše. Ne može žena bez onog iskonskog u sebi, mora da se dotera da se oseća lepo, pogotovo sada kada joj je toliko toga uskraćeno i nedostižno. Kažu: izbegavati visoke štikle. Nađite mi ženu koja ima lepe noge, a izgleda lepo u ravnim cipelama, dok je u nekom elegantnom kostimu? To baš ne može. Eto vidite šta znači ’kao pre’. Ono što je zdravoj i neoperisanoj ženi nešto što i ne primećuje, nama predstavlja zabranjeno voće koje moramo ponekad gricnuti. Živ čovek je živ čovek. I dok god je živ ima pravo da se bori i čini svoj život lepšim i ugodnijim", poručuje Gordana Zalad.