Заборављени српски гробови у Француској

Специјално за "Политику"
од дописника Танјуга
ТУЛОН, 3. августа – На полуострву преко пута Тулона, на којем је смештен градић Сен Мандрије, налази се војно гробље на којем су пред крај Првог светског рата сахрањена 22 српска војника. Гробље је смештено на самом врху полуострва, изнад љупког рибарског градића који је монденски Париз открио почетком 20. века, док још нико није знао за Сен Тропе.

Од Другог светског рата носи назив Француско-италијанско гробље, због 900 италијанских војника погинулих у Француској који су овде сахрањени, баш као што у Риму постоји велико војно гробље на којем се чувају посмртни остаци француских војника, иако су се борили на супротној страни.

Војна болница

Његов изузетан положај допушта ретким посетиоцима да уживају у погледу на медитеранску обалу и брдо Фарон, познато по томе што је 1962. године ту покушан један од атентата на  председника Шарла де Гола, због његове одлуке да Алжиру да независност.

Није случајно што се тај неуспели атентат догодио баш у околини Тулона, једној од највећих медитеранских војних лука, у којој живи велики број бивших и садашњих војника. На околним брежуљцима, на којима вире кровови кућа из медитеранског растиња, налази се већи део морнаричког потенцијала Француске, укључујући и залихе нафте за случај ратних дејстава.

Због положаја изолованог од копна, на месту данашњег Сен Мандријеа је већ у време Луја XIV постојао карантин за повратнике са похода на исток. Пред крај Првог светског рата, ту је отворена војна  болница, која је радила све до 1935. године, када је у Тулону подигнута друга, већа.

У њој су лечени и српски војници које су, рањене или болесне, најчешће од тифуса, Французи превезли бродовима заједно са сопственим војницима који су се борили, раме уз раме са српском војском, на Солунском фронту. У Сен Мандрије су стизали ретки бродови са српским рањеницима, јер су немачке подморнице биле прилично ефикасне у торпедирању савезничких бродова.

На војном гробљу се налазе спомен-обележја 22 српска војника који су умрли од 1917. до 1919. године.

Фернан Бријел, 75-годишњи пуковник авијације у пензији и општински саветник у Сен Мандријеу, објаснио је извештачу Танјуга да им се ни једна од породица ових српских војника никада није обратила, што отвара питање да ли њихове породице уопште знају где су умрли и сахрањени или им се, у ратном вихору, изгубио сваки траг.

Ово питање је утолико занимљивије што до пре годину дана ни власти у Србији нису знале да ово гробље постоји, када је амбасада у Француској проследила информацију министарству за рад, здравље и социјална питања.

Бријел каже да је прошле године, из Тиране, на адресу општине стигло писмо породице јединог албанског војника који је сахрањен на овом гробљу, као војник у италијанској војсци. Његови потомци  успели су да, готово 100 година касније, преко италијанских архива, уђу у траг месту на којем је сахрањен.

У амбасади Србије у Паризу, дописнику Танјуга је речено да је у тој области на југу Француске недавно откривено још једно гробље из Првог светског рата на којем је пронађено десетак надгробних плоча са именима палих српских војника.

Изјаве на самрти

На гробљу у Сен Мандријеу имена на гробницама српских војника су исписана онако како се изговарају на француском, уз мноштво неизбежних грешака. То наводи на закључак да су та имена забележена на основу усмене изјаве војника на самрти или пак њихових ратних другова са којима су лежали у болници.

Поред њихових имена (у неким случајевима, због лоше транскрипције имена, овај извештач оставља могућност мањих варијација у именима), исписани су и њихови чинови и година смрти: Тихомир Милосављевић (1919), Михајло Ђурић (1918), Јован Кнежевић (1918), Лазар Јевтић (1918), Чедомир Аксентијевић (1918), Миливој Стојковић (1918), Јефта Кепић (1918), Чимановић (без имена), Милојко Костић (1919), Ђуро Новаковић (1918), Митар Чормаш (1918), Витрудит Скадрић (1918), Милутин Вујић (1918), Александар Михајловић (1918), Ђордо Лекић (1918), Радојко Петровић (1918), Никола Лукић (1918), Миливој Филиповић (1918), Милан Зветичан (1917), Владислав Стојковић (1919), Вељко Миладинов (1919) и  Живадин Дачић (1918).

Између српских и надгробних плоча палих руских војника налазе се и два анонимна гроба.