И од вишка боли глава

Раст девизних резерви Србије – које су према прошлонедељној изјави гувернера НБС Радована Јелашића достигле око 8,9 милијарди долара, од чега су 8,4 милијарде долара у самој централној банци а остатак у пословним банкама – добра је вест!

Ово поготово ако се има у виду податак да је крајем 2000. године обим девизних резерви био свега око пола милијарде долара.

Основни задатак девизних резерви је одржавање континуитета плаћања према иностранству, како земља не би запала у неликвидност према иностраним повериоцима.

Уз то, средства из резерви девиза се користе за интервенције на девизном тржишту ради регулисања курса, подсећа проф. др Данило Шуковић, директор Центра за економска истраживања у Институту друштвених наука у Београду.

Имајући у виду ове две основне функције, постојеће девизне резерве Србије су довољне и, засад, гарантују очување дужничке части државе у односима са иностраним повериоцима, као и стабилност курса.

Међутим, уколико знатније превазилазе потребе за подмирење своје изворне улоге, онда би то значило беспотребно имобилисање средстава, што неповољно утиче на тражњу и привредну конјунктуру, сматра др Шуковић.

Високе девизне резерве крију у себи опасност и због тога што се делом користе за одржавање нереалне вредности динара, што неповољно утиче на извоз и привредни раст и на повећање дефицита платног биланса, а тиме и на задуженост земље.

Наш саговорник сматра неодрживом тезу, која се учестало пласира јавности, да курс динара не утиче на извозне резултате. При том се заборавља да уколико се девизни курс одржава на нереално високом нивоу дуже време, то се неминовно враћа као бумеранг, као што се десило у периоду од 2001. до 2003. године, кад је покривеност увоза извозом била најнижа у привредној историји Србије.

Опасни  дефицити

Не би требало заборавити ни на опасност од дефицита трговинског биланса, поготово кад пресахне прилив девиза од продаје предузећа и банака, што може да доведе до велике инфлације и дужничке кризе, па и до топљења девизних резерви преко ноћи, упозорава др Шуковић у изјави за "Политику".

Очигледан раст девизних резерви земље могао би добити највишу оцену аналитичара уколико је заснован на привредном успону и повећању извоза, сматра проф. др Мирослав Милојевић, директор Института за економику и финансије.

Међутим, та оцена не важи уколико је њиховом повећању у знатној мери допринео прилив финансијског капитала из иностранства ради пласмана у Србији по изузетно високим каматама, какве не постоје у развијеним тржишним економијама.

Финансијски инострани капитал у Србију навире и због веома скромних пореских оптерећења на остварени принос од пласмана, који је три–четири пута нижи него у водећим земљама Европске уније, каже др Милојевић.

Уз то, девизне резерве се не могу сматрати дугорочно стабилним, а њихов раст континуираним, уколико је изнуђен потезима државе, односно НБС, која својим мерама из арсенала рестриктивне монетарне политике, зарад очувања стабилности курса, повећава обавезну девизну резерву банака, сматра наш саговорник.

Указујући на то да је евидентан раст девизних резерви само делимично последица привредног опоравка и развоја, као и извозних резултата, др Милојевић је мишљења да су стога оне веома "рањиве" и подложне брзом "круњењу" у случају да шпекулативни финансијски капитал нађе други елдорадо или НБС попусти монетарне "узде".

Уз то, приватизација улази у завршницу, а банкарски сектор је углавном у рукама странаца, тако да се по основу продаје фирми девизне резерве неће моћи пунити у недоглед.

– На сваку изјаву наших званичника, па и економиста, како је актуелни курс динара резултат тржишних кретања, у мени изазове мучнину, јер то не само да није истина већ је и доказ незнања и неразумевања материје – каже за наш лист универзитетски професор др Живота Ристић.

Добро је, наставља др Ристић, што девизне резерве расту, јер су још испод оптималне границе за нашу земљу. Оне морају покрити, а то је доказало вишевековно искуство, најмање 1,7, а највише три пута већи износ укупног увоза једне земље. Лане је, на пример, наш увоз био већи од шест милијарди долара. Простом рачуницом се долази до закључка да би наше минималне резерве требало да буду од 10,6 до 11, а максималне око 19 милијарди долара. Судећи по свему, ми се том ближем циљу приближавамо.

Колико кошта динар

Све то за др Ристића није спорно, али се, по њему, намеће питање како очувати вредност тих резерви без постојања домаћег "своп", терминског новчаног тржишта, на којем би се тачно установила цена нашег динара за тромесечне позајмице, али и позајмице на дуже време. Ристић тврди да код нас нико не зна колико кошта динар.

Евро узет на три месеца, по еурибору, кошта 2,9 процената. Колико по том рецепту кошта динар, ако есконтна стопа НБС, које се она одавно не држи, износи 8,5 одсто годишње? Може ли да буде десет или пет процената? Ко то може да зна? Нико, сматра наш саговорник. И упозорава на недопустиву произвољност у одређивању тржишне вредности динара. Све то из једноставног разлога што не функционише тржиште националног новца – мани маркет.

Када се не зна цена домаће валуте, тада је и курс евра подложан импровизацијама које немају много додира са тржиштем на коме би требало да се тргује једним и другим новцем.