Нови усијани поредак

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 3. августа – Американци једва дишу под налетом врелине а до даха тешко долази и њихова спољна политика. Чини им се да је у току тотално глобално прегревање, са истовременим усијавањем климатског и стратешког поретка.

И док овдашњи грађани ипак налазе решење поред клима-уређаја, вашингтонска дипломатија као да још нема уређаје за расхлађивање ни својих погона ни узавреле светске сцене. Поред Блиског истока, укључујући и Ирак, сада јој се као нови изазов појавио и њој блиски југ, на коме се Куба испоставља као нови "врућ кромпир".

Преплитању грубих извесности и деликатних неизвесности на два краја света,

циници налазе заједничку тачку у – болницама. Не само што се пуне жртвама ратова, већ и зато што су на њихове апарате прикључени и доскорашњи израелски премијер Аријел Шарон и кубански лидер Фидел Кастро. Кад је Шарон пао у кому, почела је нова агонија Блиског истока, па се овде шире претпоставке да би и Кастрово одсуство с руководећих дужности могло да доведе до буре која би могла да надмаши учинак текуће сезоне урагана.

Разрађен план

У Вашингтону је поодавно разрађен сценарио за "време после Кастра" како се не би десило да ствари крену у стилу "и после Кастра Кастро". Стога је Бела кућа већ саопштила да не намерава да побољша односе с Хаваном чак и ако власт тамо трајније остане у рукама Фиделовог брата Раула.  

Ако Фидела Кастра са сцене склоне "природни фактори", Америка има план, како је управо изјавио шеф Беле куће Џорџ Буш, да "помогне кубанском народу да схвати да постоји бољи пут од система под којим сада живе". Понудиће им се слобода и демократија – прецизирао је председников портпарол Тони Сноу, а за ту транзицију је пре две недеље Стејт департмент издвојио 80 милиона долара и припремио тим посматрача и саветника који ће отићи у Хавану кад почне "прелазни период после Кастра".

Жељено време "после Кастра" својевремено је донекле и забрињавало поједине кругове у Вашингтону јер "нестанком јединог непријатеља" на западној хемисфери, Америка губи и једини доказ да хемисфери прети "црвена опасност", што јој служи за "континентално притезање стратешких дизгина". Сада је ситуација другачија пошто "левичарско и антиамеричко коло" воде Венецуеланац Уго Чавес и Боливијац Ево Моралес…

Сви главни овдашњи листови заложили су се да у припреми терена за време "после Кастра", Вашингтон почне да ублажава одавно заведене санкције према комунистичком острву. Готово пола века санкција само је учвршћивало Кастрову власт – констатује утицајни глобалиста Томас Фридман, узимајући то као пример да је неопходна промена америчке политике – и на Блиском и на Далеком истоку.

Вашингтон, по овом аутору, треба да се одрекне амбиција да руши туђе режиме – као што је учињено у Багдаду а што се прижељкује и у Техерану, Пјонгјангу па и Дамаску – и да напоре уложи само у "промену понашања" истрајних "неподобника". Препоручује – процес попуштања затегнутости какав је примењиван у време хладног рата, да би се потом изнутра урушио комунистички блок у источној Европи. "Што је било добро у случају СССР-а, било би добро и у случајевима Ирана и Северне Кореје"– сматра Фридман.

Попуштања затегнутости нема између Израела и Хезболаха, између осталог зато што ниједна страна не жели исход који би се тумачио као противникова победа. Проблем је и како дефинисати победу, оцењује данас "Њујорк тајмс". За њу би, каже, Хезболаху било довољно да остане наоружан а Израелу је потребно да бар може да каже да је уништио главнину те непријатељске му организације и њених арсенала. Свет махом сматра да је решење у постављању јаких међународних снага у тампон зони на југу Либана, али да је за то потребно да се претходно обустави ватра…

Буш остаје на страни савезничког Израела, али остаје и забринут па је тако данас кренуо на свој најкраћи председнички летњи одмор од девет дана. Не брину га само Блиски исток и блиски југ, него и блиски овдашњи парламентарни избори, где га анкете упозоравају да би његова републиканска партија могла да изгуби доминацију у Конгресу, између осталог и због незадовољства грађана спољном политиком, чијом се последицом сматра и "неопростиво поскупљење бензина".

Дијаспора и избори

Одјеци спољних искушења могли би да утичу и на непосредни гласачки распоред, јер се процењује да ће се многи бирачи јеврејског, арапског и кубанског порекла опредељивати према интересима земаља из којих потичу.

Аналитичари Си-Ен-Ена су, тако, предочили да "Јевреји представљају само три одсто бирачког тела, али да је њихов утицај знатно јачи пошто су међу највећим финансијерима изборних кампања". Уједно, Кубанци представљају кључни фактор на Флориди као што се видело на председничким изборима 2000. када су кључно допринели тесној победи Буша над Алом Гором (који је добио само 20 одсто гласова те усељеничке заједнице). Није случајно, додаје се, ни што највише критика на рачун вашингтонске стратегије на Блиском истоку упућују политичари из  Мичигена – та савезна држава има највећу концентрацију арапских досељеника.