ХАЛО, БРАТКО... И ДРУГЕ ПОРУКЕ

Разумем челнике Српске радикалне странке што се буне против РТС-а.
Тврде да су у данима новогодишњег славља – кад, иначе, народ буљи у телевизор више него што је здраво – највише ударних вести и минута добили Борис Тадић и Војислав Коштуница.
Радикалски протест је ритуалан. Од када је света и века, односно власти и телевизије, нормално је да камере прате председника државе и премијера, па били они или не били у изборној трци.
То је привилегија власти које се ни радикали нису одрицали у данима када су подупирали Милошевићеву српску и савезну владу, а не би се те привилегије одрекли ни ако којим случајем опет дођу на власт.

Отуда се због њиховог протестног писма нико није претерано узбудио, а понајмање надлежна агенција, РРА, која се није узбуђивала ни због важнијих ствари.

Друго је питање како су Борис Тадић и Војислав Коштуница искористили прилику да поентирају у изборној кампањи. Овај други отишао је на Косово и, судећи по вестима, дочекао Нову годину у кругу многочлане породице чија је домаћица премијера послужила хлебом и сољу, а за веровати је да је било и нешто да се поједе и попије. Премијер је уручио поклоне. Мене је фасцинирало осветљење те дирљиве сцене. Све се збивало у чкиљавом полумраку, пуном дубоких сенки и затамљене позадине. Тако изгледају снимци с ратишта. Мислим да је то светло било најјача политичка порука. Неко ће рећи да је све то обична демагогија, изборни скеч, удварање гласачима на тачки највеће осетљивости, али зар није таква свака изборна кампања.

Био је убедљив контрапункт који је успостављен између телевизијске сцене и сцене у породичним домовима "остатка" Србије, где се, почесто и изнад граница финансијске и људске моћи, столови претрпавају ићем и пићем. Коштуница је представљен као брижан државник, забринут човек и заштитник нејачи. Ту није било места за јаке рефлекторе који прате премијера свуда, баш као што га прати шеф кабинета, и онај ко је смислио да нам ту тугаљиву сцену прикаже у аутентичном броју лукса, дакле једна сијалица од шездесет свећа, постигао је пун пропагандни ефекат. Јер, можда је порука била у функцији јевтиног придобијања емотивних гласача, али је сцена била аутентична и постигнут је жељени ефекат – камере су ту биле случајно!

У случају Бориса Тадића било је обрнуто – камере су постављене намерно. Пишем о оној првојануарској сцени кад се председник дохватио телефона да честита комшијама Бугарима и Румунима приступање Европској унији. Оно што смо досад читали у дипломатским вестима као сувопарно саопштење да је "председник у телефонском разговору..." сада смо гледали уживо. Очекивани ефект на гледалиште, односно бирачко тело, покварила је чињеница да су Тадићеви примаоци честитки, бугарски и румунски председник, наизменично представљени службеним портретима, тако да смо с једне стране имали жовијалног и егзалтираног Тадића, а с друге стране фотографије двојице мрзовољних и забринутих чиновника, истина у највишем рангу, па би неко, темељно необавештен, могао да побрка ко је ту примљен у европско друштво, онај с осмехом од уха до уха или они што нас гледају службено и строго.

Али, нека се то схвати као моје ситничарење засновано на уверењу да претерани маркетинг шкоди свакој политици, мада сам свестан да без њега нема политике.

Тадић је, у суштини, овим игроказом поентирао главну изборну тезу о привржености идеји европске Србије и, надам се, подстакао макар мало такмичарски дух народа којим председникује. Неко је већ поентирао чињеницу да су Бугари први увели ћирилицу у друштво службених језика Европске уније, а ми смо, умишљени какви већ јесмо, мислили да је то резервисано за нас. У људској је природи да се такмичи с комшилуком, па ако нас ово не подстакне да нам ручак буде бољи, а телевизор већи, не знам шта ће нас подстаћи.

Тако су Коштуница и Тадић, у јеку изборне кампање, одрађивали своје послове за које их плаћамо из буџета. Не знам хоће ли им то помоћи да на изборима остваре резултат о коме маштају, али на штети сигурно неће бити. Као што неће ни Маја Гојковић, радикалска градоначелница Новог Сада, која је у поноћ заиграла валцер на главном градском тргу с Гораном Бреговићем, што смо, такође, видели у телевизијским вестима.

Александар Вучић се жали да нико није питао Томислава Николића како је он и где је дочекао Нову годину. Руку на срце, нису ни мене питали. Али ја ћу да бирам, нећу бити биран, па не бих ни волео да ме неко о томе пропитује. Имате ли и ви утисак да радикали посустају и да им не пада ништа друго напамет него да се жале около како су Тијанићева пасторчад?

Главни уредник недељника "Време"