Човек који је исмејао вође и насмејао децу

У Београду је, крајем прошлог века, откривен читав низ дотле мало познатих бића, која опседају децу, понекад и одрасле, изазивајући страшна обољења, као што су касничара (болест сталног кашњења), угњав (тера гласне жице оболелих да уместо говора производе гњавеж), хаосара (прави неред у глави и по соби)… Ове углавном невидљиве напасти запазио је и детаљно описао у књизи „Бића о којима мало знамо” Војислав –Воја Жанетић, тада сатиричар, сада предузетник и колумниста, док је ликовну документацију прикупио прослављени дечији илустратор Добросав – Боб Живковић.

Само неко ко крајње отворено и промишљено посматра појаве око себе могао је да у ситницама које су свима пред очима, и свакога нервирају препозна и ону другу, смешну страну, и још да од тога направи књигу… или сценарио за представу, као што је чинио Воја Жанетић док је писао за Индексово позориште. „Источно од Рајха”, „Брат и мир”, „Тамо далеко је сунце”, Да ли му је, осим славе, донела и невоље? Да ли је било претњи и политичких притисака на „индексовце”?

– Није. Нисмо били на радару државе као опасност по власт и поредак, пре свега јер нас није било на телевизији: шта значи „Индексово позориште” некоме ко сам себи броји гласове на изборима, у време кад са малих екрана свакодневно стижу слике смрти и ужаса рата? Милошевић није сматрао да га угрожавамо нашим „храбрим хумором”, нисмо допирали до његових следбеника, оних које не интересује позориште, на сцени или на радију. Али смо, с друге стране, људима као појединцима представљали својеврсну одушку, доносили олакшање. Пустили су нас да будемо духовити „морално-фолклорни ансамбл” који је тих година, између 1983. и 1999, терапеутски деловао на народ. Сада то не бисмо могли, јер су у међувремену постали важни и гласови оних који иду у позориште – каже Жанетић.

Када је престао да ради за „Индексово позориште”?

– Ту сам одлуку донео након што смо се 5.октобра 2000. попели на бину и отпевали пар наших песама окупљеном народу, јер ми је било јасно да се таква количина позитивне енергије коју сам тад осетио више неће поновити. Нажалост, деценију касније видим да је та енергија просута и отишла у разне новчанике. Већ 6. октобра су експлоататори револуције, или преврата, сменили градитеље револуције. И нису међу њима главни такозвани тајкуни о којима се стално прича у медијима: они имају улогу дебелог миша који заклања оно што радие стотине нешто мршавијих мишева… A Србија je постала земља у којој се за најкраће време прелази удаљеност између „нема шансе” и „није ваљда”.

(/slika2)У новим околностима и ја се изражавам на другачији начин. Не видим себе као Мика Џегера српске сатире. Сви смо помало Бреговић, сви „позајмљујемо цитате” од некога (ја најрадије од мог омиљеног писца, Бранислава Нушића) и сви „кликћемо” компјутерским мишем по стварности, у страху да ће нам нешто побећи, да ћемо нешто пропустити. Главни извор информација и поприште мишљења постаје Интернет, тамо ћу ускоро и јапреселити највећи део својих активности – објашњава Жанетић.

Али промене су одувек биле део његовог живота, који је обиловао неочекиваним открићима и необичним обртима: рођен је неплански 1963. у Београду као јединац брачног пара посвећеног позоришту (мајка је ту радила као организатор, пре тога је била глумица, а отац диригент), детињство је провео међу књигама (прво га је освојио Нушић, па Карл Мај, а онда је сваки дан из општинске библиотеке узимао нови роман), кренуо је у Математичку гимназију занесен идејом да касније у Бостону проучава вештачку интелигенцију, али је после другог разреда прешао на новинарски смер тадашње усмерене средње школе. Уписао је филозофски факултет, рано постао отац (ћерка Марија сад има 23 године и студира рачунарство), издржавао се од писања за новине, ушао у свет реклама и, најзад, постао приватни предузетник – сувласник и креативни директор огласне агенције „Мозаик”.

– Прекретница је ипак била 1999. година, кад се завршило бомбардовање Србије и кад су домаћи скотови убили Славка Ћурувију. Мој пријатељ Хари Штајнер је у краткој медијској анкети тада утврдио да више нико не жели да сарађује са мном – осим Стевана Никшића (што се мене приватно тиче, цела новинарска професија у Србији непосредно после 2000. би могла да се сведе на њега!). Тако сам променио професију и заједно са супругом Јелисаветом, која је у тој области већ имала искуства, основао огласну компанију, која ево већ више од деценије успешно ради. Посебно сам поносан на кампање за толеранцију и „Срце на терену”, али мислим да је још веће постигнуће што сам изашао из политичког маркетинга. Донекле и што никад нисам радио у државној служби. То би моје покојне родитеље вероватно зачудило, јер се у њихово време сматрало да способни и морални раде за државу, а способни и неморални иду у приватнике – примећује Жанетић, уз опаску да би данас открили да је све управо супротно.

У међувремену, вели познати сатиричар, отрезнили смо се и од других бајки, комунистичких, па онда и глобалистичких. Оних о слободном тржишту (чији су најгласнији заговорници земље које највише штите сопствене произвођаче), и оних о универзалној доброти и потрошачком хуманизму. „Немојте нам стално пуштати музику седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, не убеђујте нас да је генерација Вудстока или Пинк Флојда још млада и њени идеали још живи. Ове лажи су погубне за нас, нашу децу и унуке”, огорчен је Жанетић.

Човек, који је показао изузетну довитљивост, одважност и маштовитост исмевајући највеће комунистичке вође и заблуде тога доба сад, зачудо, верује да смо „одбацивши наивно схватање комунизма ушли у још наивније виђење капитализма”. Критикује заблуделу интелектуалну елиту која мисли да је у реду заменити Тита и Слобу „оним ко најбоље плати”, замера свима чији су једини идеали да живе преко својих могућности и који нису у стању ничег да се одрекну („а онај ко има нове идеје и далекосежне визије мора бити спреман на жртве, одрицање и несхватање”), презире оне који робују брендовима уместо да трагају за стварним вредностима.

– Ко се одликује правим квалитетом успеће да се одвоји од текућих естрадних норми. Сад нам недостаје таква квалитетна интелектуална супстанца, али можда ће се догодити чудо – каже Жанетић. – Ја верујем у чуда!

----------------------------------------

Планови

Када говори о ономе што планира, помиње да ће ускоро да доврши збирку текстова посвећену нашем моторизованом животу и објави књигу радова објављених после 2000, са Мићком припрема „нешто ново” на Ју-тјубу, а у изгледу су и кампање о безбедности у саобраћају, повећању енергетске ефикасности и о унапређењу свести о положају пољопривредника и радника у нашем друштву.

У слободно време свира на електричним бубњевима, на телевизији прати само историјске канале, на радију слуша Други (ујутру) и Трећи (увече) програм Радио Београда, а укућани му замерају да сасвим занемарује свакодневне животне ситнице.