Сви наши брошеви

Добро позната нам Мадлен Олбрајт, прва жена секретарка у америчкој државној администрацији, има необичну кутију с накитом. Наиме, у њој се налази преко триста различитих брошева, који нису само женска страст за украшавањем, већ љупко оружје у дипломатској стратегији. Они су постали не само њен заштитни знак већ и сликовита биографија њене каријере описане у књизи „Сви моји брошеви”.

Надахнуо ју је Садам Хусеин, шапнувши јој на увце, у паузи конференције Уједињених нација: Ви сте права змија. Мадлен је после тога на леви ревер закачила златну кобру која, уместо библијске јабуке, отровним зубом држи повећи дијамант.

За руског председника Путина имала је серију брошева. Да покаже свој став о наоружавању, украсила би се ракетом кратког домета, а три поучна мајмуна из источњачке приче (што видим не видим, што чујем не чујем...) сликовито су указивала на неспоразум око Чеченије. Било је ту балона, лептира и орлова да означе оптимизам, корњача и ракова да опомену на застој, али и аждаја, гмазова и других акрепа чија смо значења осетили на својој кожи.

У сваком случају, било је то мирно и културно исказивање ставова, без млатарања рукама, псовања, увреда, удараца, онако како и приличи представницима Великог Царства. Усудимо се па замишљајмо какви би све маштовити примерци брошева красили ревере наших политичара, од оних с еротским и простонародним предлозима и мудростима исказаним у клетвама и пословицама па до оних којима би се дичио Полудели Макс.

Достојевски је сматрао да је сваки човек носилац једне идеје која се одражава на његовом лицу. Једно лице – једна идеја. Ако се пажљиво загледамо у нечије лице, можемо да препознамо идеју тог човека, смештену у његовој души.

Са дипломатијом ствари очито стоје другачије. Нико те не гледа у лице него у ревер. Лице не сме ништа да покаже, а идеје се смењују како газда каже, као брошеви.

Али, изгледа, не само у политици. И остали људи, да би исказали неки свој став, носе беџеве или натписе на мајицама, који обавештавају да ли су наши или њихови, да ли су за или против, с песницом или без ње, носталгичари или Срби светог Саве, мондијалисти или само љубитељи животиња.

Њихов став је видљив издалека и у пролазу, можемо да га прочитамо док чекамо аутобус или прелазимо улицу. Махне нам онако успут и прође а да лице и не видимо нити приметимо каквом човеку припада. Али натпис је упадљив, исписан флуоресцентном бојом или светлуцавим шљокицама. То често није ни став него неки ставчић који не тражи заустављање и удубљивање, већ промине као плаха летња киша без намере да натапа земљу. Толико је пуно натписа да су постали важнији од људи.

Многи и не знају какве то чудне, на разним језицима исписане поруке носе по себи, тиме поништавајући оне који су се некад борили да не буду жигосани и обележени, знаком или тетовираним бројем.

Није ни важно шта пише, ако је на енглеском, сигурно је нешто паметно. Тако постајемо путујуће рекламе, тривијалне реченице и слогани, тимски играчи с бројевима на дресу, људи-афоризми, који уместо аутентичног лица проносе опасну и богохулну поруку, да су небитни и заменљиви, као и оно што им пише на мајици.